Дан када је Југославија стала – годишњица смрти доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита

Јосип Броз Тито умро је у Љубљани, уочи 88. рођендана, а већ тада многи су његову смрт видели као почетак краја југословенске државе.

Тито је у јануару примљен у болницу због проблема са циркулацијом, а пре смрти му је ампутирана нога, на шта није хтео да пристане док год је био свестан. Већ од средине фебруара, био је у вештачкој коми.

Вест о Титовој смрти Југословенима је саопштио спикер Телевизије Београд Миодраг Здравковић.

"Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије", гласила је вест која је одјекнула у целом свету.

Данас, 46 година касније, многи време његове владавине неретко памте као периода мира, релативне стабилности и постепеног напретка за већину.

Највећа сахрана 20. века

Ковчег са Титовим посмртним остацима стигао је сутрадан "Плавим возом" из Љубљане, преко Загреба, у Београд.

Три дана касније, на сахрану је дошло 700.000 људи. Присутно је било 209 државних делегација из 128 земаља света. Био је то најпосећенији погреб неког државника у 20. веку.

Последњу пошту оснивачу Покрета несврстаних одали су 31 председник државе, 22 премијера, четири краља, шест принчева и 11 председника националних парламената. Из Хладним ратом подељеног света, у Београд су допутовали државници из оба табора.

На сахрани су били потпредседник САД Волтер Мондејл, Индира Ганди, Хосни Мубарак, Садам Хусеин, Николај Чаушеску, шведски краљ Карл XVI Густав.

Титу су се поклонили и Маргарет Тачер и чланови краљевске породице, Леонид Брежњев, Хелмут Шмит, Јасер Арафат, Моамер ел Гадафи, Роберт Мугабе и многи други.

Колико је скуп био важан, говори и податак да је Џими Картер, који је изостао због болести, осим државне делегације на Титову сахрану послао и своју мајку.

Тито је сахрањен у Кући цвећа на Дедињу 8. маја 1980. године, Југославија је тог дана постала центар света. Поред Броза од 2013. године почива и супруга Јованка.

Живот првог човека покрета отпора

Сматра се да је покрет отпора који је Јосип Броз Тито предводио био најјачи на тлу на Европе западно од Совјетског Савеза и отуда је из Другог светског рата изашао као прослављени ратни командант.

Јосип Броз рођен је у Кумровцу, у Загорју, недалеко од границе са Штајерском, највероватније 7. маја 1892. Његов отац био је Хрват, а мајка Словенка.

Након неуредног основног школовања у родном месту, занат је учио у Сиску. Наводно убрзо по доласку у Загреб 1910. године постао је активан у радничком покрету, када постаје члан локалне Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније.

Каснијих година радио је у Камнику, Крањска, Ченкову, Чешка, код Минхена у Баварској, Бечком Новом месту, али се нигде није дуже задржавао.

На одслужење војног рока одлази 1913. године, где се истакао како стицањем подофицирског чина, тако и као другопласирани на такмичењу у мачевању у војсци Аустрогарске. Победник је иначе био један од надвојвода из кућа Хабзбург.

Пошто је Беч започео Први светски рат нападом на Србију, нашао се на фронту. У прво време ратовао је на српском фронту. У његовим каснијим званичним биографијама тај податак је био занемарен, истицало се једино да се због недисциплине тада нашао заточен у Петроварадину. Потом је упућен на руски фронт, у Галицију.

Маја 1915. године након рањавања, Руси га заробљавају. Остатак Првог светског рата проводи у Русији, где је одбио да се прикључи југословенској добровољачкој формацији.

Спекулације о учешћу у Октобарској револуцији

У каснијим биографијама навођено је да је био учесник Октобарске револуције, што није истина.

Током боравка у Западном Сибиру, оженио се малолетном кћерком човека на чијем имању је радио.

У јесен 1920. са супругом одлази у новообразовану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

До 1925. године живео је у месту Велико Тројство, недалеко од Бјеловара, где је радио у млину. Ту му се родило четворо деце, од којих је преживео једино Жарко.

Потом је боравио у Загребу, Краљевици, Београду, Смедеревској Паланци, да би се 1927. године вратио у Загреб. Био је званично индустријски радник, а заправо више посвећен синдикално партијском раду.

Хапшен је 1927. и 1928. године, након што је осуђен на пет година робије, из затвора излази у марту 1934. године. Након чега постаје члан Политбироа КПЈ и професионални комунистички функционер.

Према сведочењу Васе Казимировића, касније историчара, који је тада био скојевац и као партијски курир преносио новац за високе партијске функционере, Коминтрена је тада плаћала у рангу примања директора банака у Краљевини Југославији.

Током друге половине тридесетих успело му је да уклони са челних места у партији више истакнутих функционера, почев од претходног лидера КПЈ Милана Горкића (Чижинског), односно конкуренте попут Лабуда Кусовца или Петка Милетића.

Од краја 1937. године представљао се као генерални секретар ЦК КПЈ. Током Грађанског рата у Шпанији, према појединим, непровереним наводима, одлучивао је о судбинама појединих истакнутих партијских званичника.

Успело му је да преживи период Великих чистки у Совјетском Савезу, иако је тамо боравио током знатног дела 1938. и 1939. године, док је већи део првака КПЈ ликвидиран, или је у најбољем случају завршио у логорском систему ГУЛАГ.

Формално на челу КПЈ

Јосип Броз у октобру 1940. године и формално долази на чело КПЈ.

Пошто је Југославија у априлу 1941. године окупирана, из Загреба одлази у Београд, где ће после налога из Москве, који је уследио пошто је Совјетски Савез нападнут, започети организацију устанка у Србији.

Као врховни командант НОПОЈ предводио је отпор у окупираној Југославији, што је крунисано великом победом.

Поступно, крајем 1943. године успело му је да се наметне као главна снага отпора унутар Југославије и у очима званичног Лондона.

Тито на челу Југославије

Као неприкосновени лидер социјалистичке Југославије предводио је земљу од ослобођења 1944/1945. године, па све до смрти у мају 1980. године.

Формално, од 1943. до 1963. године био је председник Владе Југославије, а потом председник државе. Паралелно, све време предводи КПЈ, односно од новембра 1952. године, Савез комуниста Југославије.

Звање маршала носио је од Другог заседања АВНОЈ-а, крајем новембра 1943. године.

У прво време био је највернији савезник Москве, али је Стаљин одлучио да га се реши, што је обелодањено крајем јуна 1948. године. Резолуцујом Информбироа, поступно се ослања на Запад.

У Вашингтону је тада одлучено да му се упути помоћ, с циљем урушавања монолитности комунистичке интернационале.

Уживао је затим знатну војну, финансијску и другу помоћ од Сједињених Америчких Држава.

Лидер Трећег света

У условима Хладног рата, и паралелног процеса деколонизације, успело му је да се поступно, крајем педестих и раних шездестих, наметне као један од лидера такозваних Трећег света, односно Покрета несврстаних, чији је био оснивач, заједно са Нехруом и Насером.

У унутрашњој политици осмишљен је тада специфичан југословенски пут, назван социјалистичко самоуправљање, што је подразумевало и увођење тржишних механизма, уз друштвену својину, у чему је било успеха.

Паралелно је поред формалног федералног уређења, временом спровођења све даља децентрализација, па је од Устава 1963. године, а у потпуности Уставом из 1974. године, сва реална власт пренета на ниво федералних јединица, односно републичких партија.

Заједничке су остале, а и то не у потпуности, одбрана, спољна и фискална политика, при чему је свуда спровођен такозвани кључ, с циљем такозване равноправне заступљености уз обавезан консензус представника свих република и покрајина.

Било је то, како се показало, нефункционално, деструктивно устројство, које је онемогућило опстанак Југославије.