Дигитални суверенитет – ко контролише вештачку интелигенцију и може ли Србија да задржи податке код куће

Компаније и институције у Србији све више користе вештачку интелигенцију да обраде огромне количине података и унапреде рад. За привреду, то је извор раста. За државу – питање суверенитета. То у пракси значи настојање да се подаци чувају и обрађују у домаћим дата центрима, уместо да се складиште у иностранству.

Научни сарадник ФПН-а Милош Вукелић објашњава да дигитални суверенитет, као и сваки други, подразумева да држава сама доноси одлуке у дигиталном простору.

"Унутар, према својим становницима, уколико сте држава, немате заправо никаквог посредника у управљању или у владању или у владавини, односно да немате никог изнад ко би могао да утиче на ваше одлуке, то јест да сте ви тај коначни доносилац одлука у дигиталном свету", рекао је Вукелић.

У Србији се граде нови и проширују постојећи дата центри. Ради се и на развоју српског језичког модела вештачке интелигенције, који ће бити заснован на домаћим подацима.

Шта су фабрике вештачке интелигенције

Отварају се и такозване фабрике вештачке интелигенције. То нису класични дата центри, већ системи са посебном наменом.

Директор пословног развоја "Орион телекома" Горан Обрадовић наводи да је реч о изузетно моћној инфраструктури која омогућава развој и коришћење модела ВИ.

"То је врло моћна инфраструктура која поред тог неког хардверског нивоа, који се састоји од такозваних GPU ресурса. То су моћни процесори, у себи обједињује high speed networking, врло перформантне компоненте за умрежавање, али ту је најважнији такозвани софтверски слој који омогућује тренирање модела, коришћење модела вештачке интелигенције", објаснио је Обрадовић.

Приватне корпорације воде главну реч, шта могу државе

Носиоци развоја углавном су приватне корпорације, чији је приоритет профит. У таквим околностима поставља се питање – шта држава уопште може да уради када је реч о дигиталном суверенитету? Стручњаци указују да су државе и даље највећи купци, да постављају правила игре и граде инфраструктуру, али да немају исти утицај.

Милош Вукелић указује да моћ државе да утиче на технолошке компаније зависи од њене позиције у свету.

"Ако сте САД, ваша моћ да утичете је изузетно велика. Ако сте Кина, ваша моћ је изузетно велика да утичете на те компаније, иако су можда оне номинално приватне. Ако сте Русија, очигледно ваша моћ је изузетно велика. Али Европа још увек није успела да успостави тај принцип, јер још увек нема технологију која је неопходна да би она могла да успостави ту врсту контроле. За државе попут Србије, за државе попут, ево, суседне Мађарске, не знам, Хрватске, Бугарске и тако даље, маневарски простор јесте значајно ограничен", рекао је Вукелић.

Суверенитет "у ланцима" снабдевања

Сваки суверенитет, па и дигитални, зависи од положаја у глобалној економији и од трговине са светским технолошким силама.

Милош Вукелић истиче да Србија мора да се ослони на глобалне технолошке ланце.

"Србија мора да се ослони на неке од ових ланаца снабдевања, на неке од ових архитектура, на неку од ових великих сила које имају капацитете да раде овакве ствари", навео је Вукелић.

Ситуацију отежавају царински ратови, који су избили управо у трговини најсавременијим чиповима за вештачку интелигенцију.

Потпуни суверенитет тешко достижан, шта је могуће постићи

Горан Обрадовић указује да је потпуни технолошки суверенитет данас тешко достижан.

"Суверенитет не зависи само, није ту ни само технологија, зависи од глобалних ланаца капитала, од глобалног talent pool-а, од светских ресурса и од глобалног снабдевања електричном енергијом. Значи јако је тешко обезбедити суверенитет. Оно што је могуће, могуће је да покушамо да обезбедимо што мању зависност од једног извора", истакао је Обрадовић.

Дигитални суверенитет остаје под знаком питања и за велике и за мале играче. Одговор ће тражити између глобалног тржишта и сопствених технолошких капацитета.