Богдан, рањени дечак са Бистрице: Не осећам потребу за осветом, али сам један тужан човек

Пре 18 година, на реци Бистрици у Гораждевцу код Пећи, непознати нападачи су из аутоматског оружја пуцали на српску децу која су се купала у реци. Убијени су Иван Јововић и Пантелија Дакић, а тешко су рањени Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић, Богдан Букумирић и Драгана Србљак.

За овај злочин нико није одговарао, починиоци нису пронађени ни након 18 година, а Еулекс је 2011. године обуставио истрагу "због недостатка доказа".

Тог 13. августа, Богдан Букумирић био је тешко рањен и остао без слезине и дела лобање. Лекари су му дали само четири одсто шансе да преживи. Међутим, успео је.

"Наставио сам свој живот, оженио сам се 2014. године, а сада сам отац две ћерке, Николије и Анђеле, које су ми највећи успех. Оне ми дају снагу да наставим даље, не дозвољавају ми да клонем духом. Због њих позитивно размишљам и не осећам потребу за осветом. Али, с друге стране, ја сам тужан човек зато што 18 година чекам позив из Међународне заједнице током којег ће ми рећи да је неко приведен, да ће коначно да изађе пред суд и да му се суди за злодела која је починио. Моје ране и ране породица погинулих то заслужују", овим речима почиње своју причу за РТС Богдан.

Прво сећање на напад су му пуцњава из шуме и Пантелија који пада поред њега.

"Као и сваког дана, кренуо сам са друговима на реку да се купамо, јер у селу није било базена. Ушао сам у воду која је била необично хладна за август. Направио сам пар кругова и врло брзо изашао из реке. Био сам поред Пантелије када су запуцали. Окренуо сам се према њему и видео да пада на земљу. У том моменту три метка су ме погодила у грудни кош са леве бочне стране, још два изнад грудног коша и један у стомак. Више нисам могао да стојим на ногама, а док сам падао, седми метак ме је погодио са десне стране главе, а осми ми је окрзнуо леву ногу", присећа се Богдан тренутка напада.

Након пуцњаве, завладао је метеж. Јауци и плач чули су се с обале реке, док су трагови крви били видљиви на разбацаној одећи и обући. Недуго затим, огласиле су се и сирене. Узнемирени мештани одвели су повређену децу у италијанску базу Kфора у Гораждевцу, а затим у сеоску амбуланту, где им је указана прва помоћ.

"Три пута су ми лекари превијали главу, а три пута сам сам скидао завоје и рукама стискао ране. У бунилу сам мислио да ћу притиском макар мало ублажити бол који сам осећао. Докторка која нас је примила била је свесна да у амбуланти није било услова за даље лечење, па је замолила Kфор да нас отпрате до њихове болнице у граду. Међутим, они су одбили с образложењем да није безбедно да се крећемо са српским таблицама", описује Богдан.

Напад усред Пећи  

Како би га спасили, Богданов брат Бошко и комшије Милан Павловић и Рајко Јанџиковић, немајући избора, стављају га у ауто и крећу ка пећкој болници. Када су већ помислили да је помоћ на дохват руке, код пијаце им стаје аутомобил и у тренутку бивају окружени масом људи.

"Била је среда, пијачни дан, када нам је усред Пећи, код пијаце, стао аутомобил са зрењанинским таблицама. То је приметила група Албанаца и убрзо нас је опколила. Насрнули су на нас, демолирали су кола, а нас су покушали да извуку из аутомобила. Осетио сам ударце по телу и глави. Комшија Милован се бацио на мене како би ме својим телом заштитио и ја сам у том тренутку изгубио свест", присећа се Богдан.

Тада се однекуд појавила патрола Kфора која је растерала окупљену масу, а Богдана пребацила до пећке болнице, где су већ били довезени Драгана, Ђорђе, Марко, Иван и Пантелија.

"На нашу срећу, у том тренутку је наишла патрола Kфора. Комшија Милован ми је касније причао да је пуцала у ваздух да би растерала масу људи која нас је напала. Мене су, како су ми причали, пребацили у пећку болницу, где сам провео пар сати са Пантелијом у истој соби", наводи Богдан.

Поражавајуће прогнозе - четири одсто шансе да преживи

У страху од албанских лекара, отац покојног Панте и лекари из Гораждевца инсистирали су на томе да се повређена деца пребаце у болницу у северни део Косовске Митровице.

"Након три сата, мој друг Марко, који је такође био у тешком стању, пребачен је хеликоптером у болницу немачког Kфора у Призрен, док сам ја упућен у француску војну болницу у јужни део Косовске Митровице, где су ми оперисали слезину. Међутим, хитно ми је била потребна и операција главе, али они нису имали неурохирурга, а то је била моја најозбиљнија повреда", прича Богдан.

Жив је, каже, захваљујући докторки Милени Цветковић из болнице у северном делу Митровице, која га је на сопствену одговорност преузела из јужног дела и затражила да буде пребачен хеликоптером на Војномедицинску академију. Како Kфор није дозволио прелетање административне линије, превоз га је сачекао у Рашки. На ВМА је стигао двадесет минута после поноћи, а прогнозе лекара биле су поражавајуће.

"На ВМА сам стигао у веома тешком стању, у организму сам имао само литар и по крви. Лекари су ми давали четири одсто шансе да преживим. Оперисали су ми главу, а неколико дана касније и слезину", присећа се Богдан прогноза лекара.

Шестог дана од пријема пробудио се из коме. Није се сећао догађаја који су довели до његовог хоспитализације, као ни разлога због којег се нашао у болници.

"Пробудио сам се на Преображење, али нисам се сећао апсолутно ничега. Рекли су ми да сам оперисан због повреда, али нисам знао како сам их задобио", прича Богдан.

За Иванову и Пантелијину смрт сазнао је случајно из новина које је неко заборавио у болничкој соби.

"У том тренутку, почела су да ми се враћају сећања. Сетио сам се да је Пантелија стајао поред мене када су се зачули рафали, да је метак погодио њега у леву страну главе, а мене у десну. Сцену како он пада не могу да заборавим. Сетио сам се сваког детаља и почео да плачем. Покушао сам да устанем и проверим да ли је то истина, али нисам осећао ноге", споро су из Богданових усана излазиле речи.

Примећујем да му је, по први пут током разговора, задрхтао глас. До тог тренутка није губио ведар дух. Чак је, током интервјуа, износио безброј шаљивих коментара на свој рачун.

На Војномедицинској академији провео је скоро шест месеци, а током тог периода извршене су му још три операције на глави. Опоравак је трајао дуго, али захваљујући бризи лекара, Богдан је успео да победи теже повреде.

"Било је потребно много времена да се све врати у нормалу. Четири месеца сам био практично непокретан. У неким тренуцима ми је пролазило кроз главу да никада нећу устати из кревета, али уз моју упорност и подршку лекара, прве кораке сам направио након четири месеца, много раније него што су лекари предвиђали", присећа се Богдан дана када је први пут покушао да устане.

Данас се креће без већих последица.

"Некада осетим бол дуж леве стране тела, али, у суштини, нема значајнијих последица", наводи Богдан.

И прикривање злочина је велики злочин

Неколико пута писао је Међународној заједници тражећи одговор на питање ко је и зашто пуцао на децу на Бистрици. Одговор је добио тек 2011. године, а он је гласио да је истрага званично обустављена због недостатка доказа.

"Тај одговор ме је заболео више него ране и све тешке операције које сам имао. Просто ми је невероватно да нису могли на тако малом простору да пронађу доказе и ухапсе починиоце. То ми је неприхватљиво јер сам ја доказ – моје повреде које су и након 18 година видљиве, доказ су и Драгана, Ђорђа, Марка. Доказ су и Пантелија и Иван који, нажалост, нису живи. Доказ је и 78 чаура које су пронађене на Бистрици. Знате, и прикривање злочина је велики злочин", указује Богдан.

Не одустаје од тражења одговора, убеђен да се починиоци могу пронаћи.

"Ја сам жртва која само тражи истину и правду, и убеђен сам да се починиоци могу наћи – потребна је само добра воља и жеља да се то расветли. Молим државу Србију и Међународну заједницу да обнове истрагу, јер је просто невероватно да ни након 18 година породице жртава и ја не добијемо одговор – ко је пуцао на нас и зашто није приведен, зашто не одговара за своја злодела. То није прошло осам дана, то је 18 година", истиче Богдан.

И даље осећам звук метака који ми пробијају тело

Бол који је преживео, каже, не би пожелео никоме. Чак ни оном ко је пуцао у њега.

"Тај бол и осећања прикривам осмехом, али у дубини душе само ја знам шта осећам. Јер готово сваког трена и даље осећам тај звук метака који ми пробијају тело", описује своје право стање духа Богдан.

Породица - највећи ослонац и подршка

Упркос свему, смогао је снаге да настави живот далеко од свог краја. Због честих контрола и прегледа, са супругом и ћеркама живи у Београду. Породица му је била и остала највећи ослонац и подршка.

"Али великим успехом сматрам и то што након тешких телесних повреда, четири операције и лоших прогноза лекара, ја самостално ходам и причам без икаквих потешкоћа", закључио је Богдан за РТС.