петак, 08.11.2024, 00:01 -> 00:33
Извор: РТС, РК Партизан
Ђорђић: Када сам посматрао очеву каријеру то сам желео и себи
Рукометаш Петар Ђорђић истакао је да је емотивно доживео долазак у Партизан, поготово због тога што је наставио породичну традицију, али и то да је његовом оцу Зорану, некадашњем голману овог клуба и репрезентације Југославије драго што му је син део црно-белих.
Петар Ђорђић постао је нови играч Партизана крајем октобра. Црно-бели су саопштили да су са Ђорђићем договорили сарадњу до јуна 2026. године.
Ђорђић је доласком међу црно-беле наставио породичну традицију јер је његов отац Зоран некадашњи голман Партизана. Посебно се истиче његов допринос освајању прве титуле првака државе 1993. године.
Петар је рођен у Шапцу 1990, а три године касније породица Ђорђић се преселила у Француску. Селидба из Шамберија у Немачку, за коју га вежу сећања из детињства, први рукометни кораци и одрастање, уследила је 1997. Ипак, посебну љубав увек је гајио према граду крај Саве, у ком је проводио распусте и са 16 година упознао супругу Јелену.
У интервјуу за сајт Рукометног клуба Партизан, Петар је истакао да је долазак међу црно-беле доживео емотивно.
"Био је то посебан тренутак за мене. Kада сам у просторијама клуба видео старе фотографије, на којима је и мој отац, емоције су ми биле помешане. Осетио сам велики понос, срећу, одговорност и добио нову мотивацију. Све око мог потписа са Партизаном се јако брзо издешавало, буквално у једном дану, и када сам испричао тати, био је изненађен, али ме подржао. Никада ми се није мешао у каријеру, нити је волео да прича о себи. Врло је скроман и, када је постизао велике успехе, радовао се на такав начин да то не могу сви да виде. Kада сам као дете са стране посматрао његову каријеру, то сам желео и за себе и знам сигурно, а мама ми је то и потврдила, да му је драго што сам део Партизана", навео је Ђорђић.
Искусни леви бек је открио да му родитељи никада нису наметали спорт којим ће се бавити. Међутим, према властитом признању, отац је најодговорнији што је од малена трчкарао по рукометним теренима.
"Тата није волео да прича о рукомету, нити ме је терао да тренирам. Једина додирна тачка коју сам имао са рукометом биле су видео касете. Kао голман је стално гледао касете после тренинга и волео сам да гледам са њим. Kад заврши са касетом, да је мени и ја сам на свом малом телевизору по цео дан гледао те снимке. Имао сам стварно лудачку жељу за рукометом, тражио сам да ме води на тренинге кад год може. Брат и ја смо се по кући стално играли лоптом и једва смо чекали да завршимо домаће задатке да бисмо ишли напоље да играмо рукомет или фудбал. Са седам година сам почео да тренирам и мама је лудела због школе јер сам везивао по два-три тренинга, играо и са мојом генерацијом и са млађима. Учио сам да бих могао да пролазим разреде, али ми то уопште није била интересна сфера", рекао је Ђорђић.
Неоспоран таленат, подстакнут великом жељом и љубављу према рукомету, довео је Петра до Бундеслиге, али и тога да је као младић делио терен са оцем.
"Ми смо једини отац и син који су икада играли заједно у Бундеслиги. У Немачкој у највишем рангу можете играти тек са 17 година и ја сам тада одлучио да одем код тате у Вецлар. Годину и по дана смо играли заједно, а онда је неколико утакмица био мој тренер, пре него што сам отишао у Фленсбург. Са ове тачке гледишта све је тако брзо ишло. Међутим, са преласком у Фленсбург дошли су и тешки тренуци. У Вецлару сам рецимо на последњих пет мечева дао 40 голова, био сам у одличној форми, а онда у Фленсбургу осам месеци буквално нисам улазио на терен. Схватио сам да је то тотално други свет, виши ниво професионализма, други начин живота. Најбољи дански и немачки рукометаши, суперзвезде, играли су тада у Фленсбургу. Тешко ми је пало прво одвајање од породице, а притом сам месеце провео на клупи", истакао је рукометаш Партизана.
Петар је после поменутих тимова каријеру наставио у Хамбургу у периоду од 2013. до 2015. године, да би се потом опет вратио у Фленсбург. Наступао је и за белоруски Мешков Брест, али је највећи траг оставио у лисабонској Бенфици.
"Хтео сам да одем у Лисабон на годину дана и да се вратим у Немачку. То је био план. Међутим, у Бенфици сам препознао пројекат који има велики потенцијал да успе. Моја породица и ја смо пронашли мир, а ја сам опет гајио неизмерну љубав према рукомету, јер сам био испуњен и на приватном плану. Одлучио сам да останем после тих годину дана, иако су неке екипе из Немачке нудиле неупоредиво боље финансијске понуде. Мени тај мир и љубав ништа није могло да плати. Играо сам одлично и видео пут којим желим да идем. После свих успона и падова у каријери, сезона 2021/22 је била магична, крунисана трофејом Лиге Европе", навео је Ђорђић.
Популарни Паша истакао је да ће памтити моменат када је после тријумфа у Лиги Европе загрлио породицу.
У опроштајном видео снимку, у ком се Бенфика крајем децембра 2023. захвалила српском беку за сваки гол, а било их је преко 1.000, један од кадрова јесу сузе радоснице и деца у чврстом загрљају, заједно са трофејом који је највећи успех у историји португалског рукомета.
"Увек сам се питао зашто спортисти плачу и ја сам први пут у животу доживео такве емоције након освајања Лиге Европе. Толико сам плакао да ме је супруга питала да ли је све у реду са мном. Толика радост, олакшање, невероватан осећај који никада нећу заборавити. Притом сам био најбољи стрелац такмичења. У том моменту сам помислио да ми је Бог можда вратио за све оно што сам веровао да ће бити, што нисам одустао. Увек сам сматрао да лоша искуства чине човека јачим. У тренутку буде болно и тешко ти је да схватиш зашто се нешто догодило, али све у животу има своје зашто и како", нагласио је Ђорђић.
Иако је одрастао и професионалну афирмацију стекао у Немачкој, наступ за репрезентацију Србије није се доводио у питање. Дрес "орлова" је још једна ставка у каријери на коју је посебно поносан.
"Деби за национални тим се не заборавља. Играли смо против Грчке у Зајечару, а селектор је био Јовица Цветковић. Имао сам 18 година и био најмлађи у екипи. После тога смо ишли на Медитеранске игре које смо освојили. Дао сам четири гола у првој утакмици, знате шта је то било за мене. Сањао сам да, као тата, играм за земљу у којој сам рођен и срећан сам због сваког наступа који сам уписао. После Европског првенства у Немачкој сам одлучио да више не играм за национални тим из приватних разлога, првенствено због деце. Kлари је рођендан 18. јануара, а ја сам годинама уназад тог дана био на окупљањима, првенствима… Дошло је време да место препустим неком млађем", казао је рукометаш Партизана.
Крајем 2023. године потписао је уговор са Војводином са којом је освојио домаће првенство и куп прошле сезоне. У новој сезони члан је Партизана који се тренутно налази на челу Суперлиге и бележи добре резултате у ЕФХ Еврокупу.
Коментари