Нека нова, неизбежна Шпанија: Доминација Мундијалом коју нико не може да оспори

Морала је Шпанија да чека 105 минута и четрдесетак секунди док није сломила отпор Аргентине и срушила јој круну с главе. Али упркос продужецима, права драма је у највећој мери изостала, јер је "црвена фурија" освојила Мундијал на најдоминантнији начин виђен још од 2002. године.

Као нико после Бразила тог лета у Јапану и Јужној Кореји, чета Луиса де ла Фуентеа је у Северној Америци одузимала ривалима и лопту и душу, ређала победе и грабила ка новом великом трофеју. И нико због њиховог коначног тријумфа није могао да буде изненађен.

Шпанија је на осам утакмица и у 750 минута фудбала дозволила само један примљен погодак. "Савршена машина" јесте излизана флоскула, али тешко је одмаћи се од таквог описа када тим у којем нико не искаче из шина на тако смирен и хладан начин успе да обједини две највеће титуле.

За разлику од Дел Боскеове екипе која је то учинила пре 16 година у Јужној Африци, ова је била показатељ новог шпанског пута – неподељена интригама ривалстава играча Реала и Барселоне (делом и јер играча Реала није ни било у тиму), никада даље од старе репутације селекције жељне кукања и "скакања" на сваку судијску одлуку.

Ова нова Шпанија је фудбалски чистунац, великан ком нико ништа не може да оспори.

Она је постала и одраз друштва каквог су многи жељни у често превише подељеној земљи. Са играчима из Кастиље, Каталоније, Баскије, Андалузије и Галиције, са синовима имиграната који Шпанију зову домовином – понашање ове групе током 40 дана такмичења је било непогрешиво, фокусирано на само један циљ.

Почело је за њих несигурно, баш као и оне 2010. године, само овог пута не поразом, већ ремијем 0:0 против Зеленортских Острва. Али био је то само један од оних мечева када лопта неће у гол, од оних када искусни стручњаци попут Де ла Фуентеа не губе главу и знају да нема потребе за паником.

Уследило је убедљивих 4:0 против Саудијске Арабије, сигуран тријумф против Уругваја, па оно главно у нокаут фази.

Аустрија је у шеснаестини финала била без шанси, Португалија се држала резултатски до самог краја, док није преломила највећа шпанска врлина – стрпљење. Тада је у завршници све решио Микел Мерино, баш као и пет дана касније против Белгије у четвртфиналу.

Против Француске у полуфиналу, Шпанци су показали да су савршено доследни свом стилу игре, својим вредностима, и да никакав нападачки квартет "петлова" не може да им уздрма веру у саме себе. Јер у Де ла Фуентеовој поставци игре, искључиво се броји свих 11 играча.

Тако на овом турниру ни Ламин Јамал није избио у први план, као једна од главних звезда турнира у коју су камере биле упрте током сваког тренутка.

Истина, и Јамал је уочи турнира имао проблема са повредом, требало му је и да пронађе ритам, али је све време био подређен тиму, као против Француске, спреман да тим стави на прво место игром и са и без лопте, и на тај начин докаже разлику између те две екипе.

Уосталом, и само финале је показало да је Шпанија тим са великим "Т", онај у ком сваки играч може да искочи у први план. Некад је то Педро Поро, као човек који је дотукао Французе, а ове вечери је поново то био играч који је ушао у игру с клупе – Феран Торес.

На турниру је Шпанија имала седморицу различитих стрелаца и одбрану која је радила савршен посао са 19-годишњим Пауом Кубарсијем као њеним стубом.

И ту се долази до неизбежности Шпаније и њеног система рада.

Земља у којој постоји милион и двеста хиљада професионалних фудбалера већ неколико деценија је сам крем у производњи играча који изгледају као да су се родили са лоптом у ногама.

И селектор Де ла Фуенте је производ тог система, у ком је једино мерило ауторитет знања. Зато и није случајно да су многи наивно вртели главом када је он 2022. наследио Луиса Енрикеа на тој позицији.

Ни славни тренер који је после тога на доминантан начин водио Пари Сен Жермен до узастопних трофеја у Лиги шампиона није знао како да изађе на крај са комплексним послом селектора, послом који је Де ла Фуенте учинио да делује прелако.

Али и он је био у систему савеза још од 2013. године, освајао је првенства Европе и са омладинцима и са младом селекцијом. Освојио је и сребро на Олимпијским играма, а када је добио шансу са сениорском селекцијом, одмах је довео Шпанију до европске и светске круне, уписавши 14 победа и један реми на та два турнира.

Јесте Аргентина са Лионелом Месијем била екипа коју нико пре финала није могао да отпише, баш због начина на који су до њега стигли и легендарног капитена који их је предводио.

Али опет је на терену стадиона "Метлајф" све мирисало на неизбежност, на нови тријумф једне нове Шпаније. Оне у којој ће свако моћи да има неког свог јунака и миљеника.

И још важније – оној којој сурову доминацију нико неће моћи да оспори.