Од финала Купа Кораћа до лудог преокрета у "Зетри" - Партизан и Босна после 16 година обнављају легендарно ривалство

Два шампиона Европе нису одиграла званичну утакмицу још од 15. марта 2010, када је дупке пуна "Зетра" сведочила несвакидашње узбудљивом дуелу 19. кола регионалне лиге, тада још увек под спонзорисаним називом "НЛБ".

Иако ће ту сезону навијачи Партизана касније запамтити по чувеној Кецмановој тројци у "Загребачкој арени" и одласку на париски фајнал-фор Евролиге, а навијачи Босне по дугосежним последицама финансијског краха и "кокузним временима" која су већ вребала иза угла, тим предвођен Дејаном Парежанином, некадашњим играчем црно-белих, добрано је намучио Вујошевићеву шампионску екипу.

Београђани су на крају извојевали тесну победу (84:86), али тек након једног од најимпресивнијих повратака у историји АБА лиге, непланираних пет минута кошарке и кулминације драме у финишу продужетка.

Босна је 15 секунди пре краја регуларног дела меча имала залиху од четири поена (74:70) и лопту у рукама Жарка Ракочевића који се спремао да изведе друго слободно бацање и запечати тријумф против доскорашњих саиграча. Промашио је пенал и покренуо лавину догађаја која се у трен ока сручила на збуњене Сарајлије у виду Божићеве тројке вредне изједначења - 75:75.

И у продужетку су црно-бели имали срећу за савезника. Седам секунди пре последњег звука сирене Суад Шеховић је промашио друго слободно бацање. Мада је свима било јасно шта смера, успео је да покупи одбијену лопту која је потом доспела у руке потпуно усамљеног Мирзе Сарајлије. Прилично тврд шут за победу завршио је на "другом обручу", па су као утешна награда остали само искрени аплаузи сарајевске публике.

Рачунајући и мартовски окршај са филмским заплетом, Партизан и Босна су стигли да одиграју укупно десет мечева у АБА лиги, пре него што су "студенти" баш те 2010. отишли на "службени пут" који је потрајао све до прошле године. Босна је добила две утакмице у Сарајеву, док је преосталих осам Партизан решио у своју корист, углавном много лакше и безболније него последњу.

Чак 16 година се чекало на ново поглавље великог спортског ривалства које је на звезданом небу југословенске кошарке почело да се помаља средином седамдесетих, у доба када је Босна из дојучерашњег нижелигаша расла у нову кошаркашку силу, а Партизан на темељима већ хроничне просечности полако склапао коцкице светле будућности.

Бањалука, 21. март 1978.

Као нарочито упечатљива тачка укрштања богатих историја два клуба издваја се сезона 1977/78. током које су се Партизан и Босна директно "потукли" за два трофеја, од којих је један био европски Куп Радивоја Кораћа.

Предвођен Ранком Жеравицом Партизан је на путу до свог другог финала Купа Кораћа прошао Шрешер из Брисела, Ницу, АЕК, Ђенову и Хувентуд у полуфиналу. Након пораза од пет разлике у Бадалони, у Хали спортова је забележена убедљивија победа.

Финале се те године, за разлику од претходног са италијанским Бира Форстом 1974, решавало у само једној утакмици. Домаћин је била Бањалука, а противник Босна - на клупи Богдан Тањевић, на терену Мирза Делибашић и Жарко Варајић.

Бањалучку Дворану "Борик" испунило је до последњег места 6.000 навијача. Портрети Варајића и Делибашића на једној страни трибина гледали су у велику илустрацију парног ваљка на другој. "Из Добоја стиже глас црно-бели волимо вас. Мује из Добоја", писало је на огромном транспаренту.

Добру утакмицу одиграли су Партизанови центри Марић, Вујачић и Петровић, а Драган Кићановић и Дражен Далипагић доказали да им у Европи на бековским позицијама нема равних. Праја је постигао 48, а Кића 33 поена.

На крају утакмице резултат је био 101:101, а након продужетка 117:110 за Партизан. Црно-бели су освојили прву европску титулу, а Ранко Жеравица своју прву на клупи Партизана.

"Баксузлук, шта бих друго рекао. Кића и Праја постигли су 85 поена, а то значи да ова два аса нисмо успели да зауставимо. Нисмо имали ни среће која је тако потребна у оваквим утакмицама", јадао се касније легендарни Мирза Делибашић.

Исти ривали ушли су исте сезоне у мртву трку за титулу шампиона Југославије. Пред последњих неколико кола били су изједначени на табели (није се још увек играо плеј-оф). Партизан је имао благу предност јер је у првом кругу шампионата славио у Сарајеву, али само неколико дана после бањалучког финала на распореду је био још један судбоносни окршај на Новом Београду.

Далипагић је поново убацио 48 поена, поново је било седам разлике, али овог пута за Босну - 102:109. Екипа Ранка Жеравице није издржала велико психолошко оптерећење и титула је први пут отишла у Сарајево. Привилегију да представљају Југославију у Купу шампиона "студенти" су наредне сезоне искористили на најбољи могући начин - постали су прваци Европе.

Први Вујошевићев и први Обрадовићев трофеј

Немогуће је у тексту краћем од докторске дисертације побројати све историјске дуеле Партизана и Босне и све легенде које су носиле црно-бели и бордо дрес.

Куриозитет вредан помена свакако је сезона 1979/1980. и јединствена прилика да се Партизан и Босна одмере на највећој европској сцени - у Купу шампиона. Београђани, предвођени младим Дудом Ивковићем, учешће су обезбедили као шампиони Југославије, а Сарајлије као браниоци титуле европског првака.

Оба тима су са по једним поразом прошла у такозвану полуфиналну групу, где се шест најбољих екипа по лигашком систему надметало за пласман у финале. Ту су наишли једни на друге и свако је одбранио свој домаћи терен. У Београду је било 96:93 за Партизан, у Сарајеву 93:86 за Босну.

Црно-бели нису победили више никога, док је Босна са тријумфом мање од Реал Мадрида и Макабија за длаку остала без новог финала.

Што се југословенских паркета тиче, увек је дуел Партизана и Босне био дерби и добар барометар форме и амбиција, али након што је 1982. уведен плеј-оф никада се два тима нису сусрела у финалу. Једном их је судбина спојила у четвртфиналу (1984/85) и два пута у полуфиналу (1982/83. и 1986/87).

По нотама тада "зеленог" али надареног тренера Светислава Пешића, некадашњег играча обе екипе, Босна је, предвођена Варајићем и Радовановићем, у две утакмице полуфиналне серије 1983. на брзину почистила (85:89, 81:87) подмлађену екипу Боре Џаковића која се још увек привикавала на живот без Киће и Праје. "Студенти" су отишли у финале, тамо савладали Шибеник и последњи пут понели титулу шампиона Југославије.

Четири године касније карте су другачије подељене. Душко Вујошевић је у сред сезоне преузео тим од Владислава Лучића и одвео га у плеј-оф са другог места на табели. У четвртфиналу савладан је Задар после мајсторице, а онда су се путеви укрстили са Босном. Поново је серија отишла у трећу утакмицу, а Партизан је изашао као победник - 85:77, 96:103, 107:96.

Сви су већ били спремни за финале са Цибоном, до којег није дошло. Током целе сезоне непоражене Загрепчане, са низом од 24 победе у џепу, шокирала је  Црвена звезда у полуфиналу. Дивац, Паспаљ, Ђорђевић, Грбовић, Савовић и остале "црно-беле бебе" искористиле су комшијску услугу и у финалу завршиле посао већ после другог меча. Започет је непрегледан низ трофеја које ће Дуле Вујошевић унети у трофејну салу у Хумској 1.

И последњи чин великог ривалства уочи надолазећег зла и распада заједничке државе симболично је означио почетак једне изузетне тренерске каријере. Први пехар у изненада преузетој новој улози Жељко Обрадовић је освојио победом над Босном - у финалу Купа Југославије у Нишу 1992. године, непосредно пред одлазак на фајнал-фор Евролиге у Истанбулу, где ће се црно-бели уписати у кошаркашку вечност.

Наредни сусрет два шампиона Европе морао је да сачека ново време и ново такмичење. Прошли су ратови, распади, а онда финансијске кризе и све остале неприлике које су их поново удаљиле, али Партизан и Босна још увек су ту, вечерас опет на истом паркету.

"Како је добро видјети те опет", воле да запевају навијачи трећег југословенског великана, али вероватно би хит Нових фосила, мада нису ни сарајевска школа ни београдски нови талас, био најбоља музичка подлога за поновни сусрет Босне и Партизана.

Па можда се ускоро у неком новом великом финалу, тамо негде на дистанци са које Праја и Кинђе нису умели да промаше, покличи "Волим Партизан" поново сударе са "Биће Босна опет шампион".

Драгоцена сведочења и статистика преузети су из монографије "КК Партизан - Преко пола века" Владимира Сибиновића.