Читај ми!

недеља, 26.04.2026, 08:00 -> 15:34

Извор: РТС

"Раднички" из Мадрида данас пуни 123 године – зашто их зову "јорганџије"

Док су Реал Мадрид и Барселона своје витрине пунили трофејима, а касе милионима, Атлетико Мадрид је преживљавао, пркосио, "крао" титуле и остао клуб народа. Створен у радничким четвртима Мадрида, постао је симбол оних који нису припадали ни мадридској елити, ни каталонској идеји – већ су тражили сопствени пут, супротстављен унапред задатим улогама.

Историја Реал Мадрида мери се трофејима, славом и глобалним култом који је изграђен међу онима који траже победнике и прате актуелне трендове популарности.

Свој идентитет његов највећи градски ривал Атлетико Мадрид обликовао је другачије – не кроз континуирану доминацију, већ кроз позицију аутсајдера, инат и сталну борбу против већих и богатијих.

Атлетико Мадрид основан је 26. априла 1903. године као Атлетик клуб де Мадрид, на иницијативу тројице баскијских студената.

У почетку замишљен као омладински огранак Атлетик Билбаoа, клуб је убрзо почео да живи сопствени живот у престоници Шпаније.

Већ годину дана касније, пројекту се придружују дисиденти из Реал Мадрида, а први капитен постаје Мануел Родригез Арзуага, некадашњи голман "краљевског клуба".

Атлетико се већ тада позиционира на границу између система и дисиденције.

Јоргани и Саутемптон

Дресови су првих година били плаво-бели, али је клуб од 1911. године прешао на црвено-бело.

Црвено-беле пругасте мајице биле су најјефтиније, јер се иста комбинација користила за израду платна за душеке, а материјал који је био вишак у производњи челници клуба претварали су у фудбалске дресове.

Тако се и појавио надимак Los Colchoneros (јорганџије).

Међутим, постоји и друго објашњење – Атлетик Билбао и Атлетико Мадрид куповали су плаво-беле дресове Блекбурн роверса.

Крајем 1909. године, Хуан Елордy, бивши играч и члан управе, отпутовао је у Енглеску да купи мајице за обе екипе, али није успео да пронађе дресове Блекбурна.

Уместо тога, купио је црвено-белу опрему Саутемптона (клуба из луке одакле је полазио назад у Шпанију).

Јужни део града и прва титула

Први терен Атлетика био је "Ронда де Ваљекас“ и налазио се у истоименом јужном делу Мадрида.

Тадашњи председник клуба, Јулијан Руете, имао је амбицију да Атлетико постане један од водећих клубова у Шпанији, па се јавила идеја о изградњи новог великог стадиона.

Док се тражио инвеститор, тим је привремено играо на стадиону "О’Донел“, који је имао дрвене трибине и могао је да угости пет хиљада гледалаца.

Године 1919. компанија "Urbanizadora Metropolitana“, задужена за развој метро система у Мадриду, купила је земљиште у близини Универзитетског града и започела изградњу новог објекта.

У истом периоду Атлетико почиње да расте као клуб који се све више везује за индустријске и радничке четврти, док се његов идентитет полако обликује у супротности са елитном сликом престоничког фудбала.

Прва велика прекретница долази 1921. године, када Атлетико осваја регионално првенство против Реал Мадрида. Та победа била је сигнал да у граду постоји још један фудбалски пол.

Убрзо је уследило и осамостаљење од Атлетик Билбаоа, а потом и пресељење на новоизграђени стадион "Метрополитано де Мадрид“ 1923. године.

Франков долазак на власт

Управо је ове године почео период политичких нестабилности који ће обележити државу у првој половини 20. века.

Генерал Мигел Примо де Ривера преузео је власт уводећи војну диктатуру. Парламент је распуштен, а политичке слободе ограничене.

Његова власт траје до 1930. године, а већ наредне, после победе републиканаца на локалним изборима, проглашена је Друга шпанска република.

Нове власти покрећу низ реформи – од раздвајања цркве и државе до аграрних промена, међутим, уместо уједињења народа долази до нових политичких подела.

Кулминација кризе уследила је 1936. године, када део војске подиже побуну, што доводи до избијања Шпански грађански рат.

Националисти предвођени генералом Франсиском Франком, након три године борби, односе победу и долазе на власт.

Франко 1939. године успоставља ауторитарни режим током којег је укинут вишепартијски систем, забрањена опозиција, а политички и друштвени живот стављени су под строгу контролу државе.

Борба за опстанак клуба

Доласком поменутог Мигела Приме де Ривере на власт, шпански фудбал ушао је у нову фазу пошто је први пут основано национално такмичење у формату у којем га данас знамо.

Реал Мадрид, Барселона и Атлетик Билбао били су највећи тимови у наредној деценији, а фудбал је био ретко средство друштвене кохезије.

Од 1931. до 1936. године, услед повећања нестабилности, јављају се све већа ривалства, а спорт први пут постаје део политичког и регионалног идентитета (Каталонија, Баскија).

По избијању грађанског рата, такмичења се укидају, а велики број спортиста мобилисан је у ратне јединице.

Атлетико је у том периоду претрпео тешке губитке, како у играчком кадру, тако и у организационој структури, док је стадион "Метрополитано“ имао велика оштећења.

По завршетку сукоба, клуб се нашао у изузетно тешкој ситуацији – без стабилног играчког кадра, са финансијским проблемима и инфраструктуром која је делимично уништена.

Једини начин да опстане у новом фудбалском поретку који се формирао у послератној Шпанији био је да се окрене владајућој структури.

У том тренутку долази до спајања са војним клубом Авијасион насионал, чиме настаје Атлетик авијасион де Мадрид.

Авијасион насионал 1937. године основала су тројица официра шпанског ратног ваздухопловства, а нови пројекат је имао снажну институционалну подршку у новој државној структури.

Иако је новом клубу било обећано место у Првој лиги у послератној сезони 1939/40, шпанска фудбалска федерација је ту одлуку променила, па је било неопходно да се за улазак у елитни ранг изборе на терену.

У одлучујућем мечу у Валенсији 1939. године, Атлетик авијасион савладао је Осасуну и тиме обезбедио повратак у прву лигу.

Нови клуб се убрзо стабилизовао и резултатски напредовао, а под вођством Рикарда Заморе постао је једна од водећих екипа у Шпанији.

Са потпуном стабилизацијом 1947. године, тим одлучује да одбаци "Авијасион“ из имена и узме назив који има и данас – Атлетико Мадрид.

Елита и Реал, радничка класа и Атлетико

За Франка је спорт све више постајао средство шире државне политике и симболичке пропаганде јединства и снаге новог поретка.

У том контексту, фудбал је постепено излазио из оквира игре и постајао одраз друштва и односа моћи, у којем резултат на терену није био само спортски исход, већ и порука о поретку који стоји иза њега.

Како је време пролазило, Реал се у јавном доживљају све више везивао за институције, државни естаблишмент и слојеве блиске политичком и економском центру моћи.

Та веза није увек била директно формализована, али је у колективној перцепцији стварала слику клуба који природно припада структури власти.

У тој перцепцији, "краљевски клуб“, који је побеђивао и освајао титуле, био је симбол реда, континуитета и идентитета који је режим настојао да пројектује, али и симбол стабилности у времену када је Шпанија покушавала да приказује модерни наратив.

С друге стране, иако је у једном тренутку имао снажну потпору у војсци, Атлетико Мадрид је у колективној свести кроз деценије постепено почео да добија другачију улогу – улогу "народног“ клуба, и свих оних који су у њему препознавали идеју отпора, ината и припадности "обичном човеку“.

Тај статус није настао као маркетиншка конструкција већ као сплет друштвених околности, начина на који се клуб доживљавао у односу на центар града, његове структуре и симболе.

Растегнут између перцепције елитног Реала и симболике каталонског отпора коју је носила Барселона, Атлетико је временом у јавном доживљају постао синоним за оне који се нису уклапали ни у један од та два велика симболичка пола шпанског фудбала.

Ове улоге више говоре о начину на који се фудбал тумачио него о строгој историјској реалности у Франковој Шпанији, где су односи моћи били сложенији и мање једнодимензионални него што их накнадна романтизована интерпретација често приказује.

"Мадрилењо" и златни дани

Управо због овога је "Мадрилењо“ (мадридски дерби Атлетика и Реала) временом постао одраз два различита света у истом граду.

Једног резервисаног за политичку и грађанску елиту, али и за институционални континуитет који је из њега произлазио, и другог укорењеног у улици, радничком духу и осећају отпора према фаворизованим структурама, али и према идеји да је припадност унапред одређена.

Овај наратив се одразио и на саму екипу, па период од педесетих до седамдесетих година навијачи Атлетика називају „златним добом“.

Клуб је тада освојио две титуле првака Шпаније, 1950. и 1951. године, као и четири титуле у модерној Ла Лиги – 1966, 1970, 1973. и 1977. године, упркос доминацији Реал Мадрида, која је у том периоду обликовала европски фудбалски врх.

Под управом Винсентеа Калдерона, „јорганџије“ долазе до три Купа краља (1960, 1961. и 1965) и Купа победника купова 1962. године, што је њихов први велики европски трофеј и тренутак у којем клуб излази из регионалног оквира и улази у европску свест.

У финалу Купа европских шампиона 1974. године, Атлетико губи од Бајерна из Минхена 4:0, након што је први меч завршен нерешено – 1:1, после велике драме која је додатно учврстила његов статус „вечитог изазивача“.

Када је Франко преминуо 1975. године, Шпанија је ушла у период демократске транзиције, што је постепено променило контекст ривалства два клуба и позицију у којој се Атлетико налази, али није избрисало симболичке слојеве који су се деценијама таложили око њих.

У новим друштвеним околностима, фудбал се одвојио од директне политичке симболике коју је носио у претходним деценијама, али је задржао своју способност да одражава друштвене разлике у новим, суптилнијим облицима.

Период транзиције и Антићева титула

Од 1975. године до данас, Реал и Барселона доминирали су шпанским и европским фудбалом, смењујући се у освајању домаћих и европских трофеја, уз огромну финансијску и организациону моћ.

У таквом односу снага, Атлетико је остао клуб који је, упркос знатно мањем буџету и ограниченим условима, успевао да повремено ремети ривале.

Кроз различите периоде, црвено-бели су освајали титуле, остајали конкурентни, борили се против највећих ривала, али и испадали из лиге. Најбољи доказ тога биле су деведесете.

Атлетико је успевао да осваја Куп, али није могао да дође до лигашке титуле. Суша је трајала скоро две деценије, а онда је 1996. године, предвођен Радомиром Антићем, освојио дуплу круну.

Гол за освајање Купа краља против Барселоне постигао је српски фудбалер Милинко Пантић.

Чинило се да следи ново златно доба, али само три године касније, после низа скандала у вези са председником Хесусом Гилом, клуб испада у Сегунду.

И у најтежим данима за Атлетико, навијачи остају уз екипу уз крилатицу: "nunca dejamos de creer“ – никад не престајемо да верујемо.

Док се изреком "el sufrimiento es parte de nuestra historia“ – патња је део наше историје – учвршћује менталитет који је постао симбол клуба.

Почетком двехиљадитих, тим је био у транзиционом периоду, без титула и без јасног правца. Успон Фернанда Тореса и његов одлазак 2006. године донели су финансијску стабилност, а долазак Дијега Симеонеа вратио је клубу титуле и европску снагу.

После три освојене Лиге Европе и два пораза у финалима Лиге шампиона, Атлетико је поново надомак највећег европског трофеја.