Гајић: Наш циљ је да кроз сарадњу повезујемо Србе из држава у окружењу

Саша Гајић од младости живи у Љубљани. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Љубљани и Загребу и стекао звање професора политичких наука и стручњака из области заштите на раду и заштите од пожара. Иницијатор је оснивања Удружења српских књижевника у Словенији, оснивач прве регистроване српске библиотеке „Вук Караџић“ у Љубљани. Један је од оснивача Савеза српске дијаспоре Словеније. Истакнути је друштвени активиста и организатор више културно-уметничких манифестација, чији је циљ повезивање Срба из Србије и расејања.

Недавно је боравио у Београду, што је била добра прилика за разговор на бројне теме...

 Родом сте из БиХ. Како и зашто је дошло до тога да живот наставите у Љубљани и како памтите те прве године?

Рођен сам у Градишки у БиХ, данашњој Републици Српској и са својих 14 година уписао сам средњу Техничку школу у Корушкој, у Словенији, због бољих услова за школовање. Било је веома тешко, нисам знао језик, мада су ме лепо прихватили и другови и професори. Словеначки језик сам брзо савладао, а математика ми је била омиљен предмет. Касније сам отишао у Љубљану и ту остао до данас. Морао сам да се што пре осамосталим, а радио сам бројне послове, могу слободно рећи, веома успешно.

Тада смо живели у заједничкој држави, СФРЈ, млади су се радо запошљавали у Словенији, јер је била индустријски развијенија. Рат деведесетих је много тога променио, јер нисмо били спремни на многе ствари које су дошле као последица одвајања из заједничке државе. Сетимо се страдалих војника 1991. године, преко хиљаде „избрисаних“ Срба у Словенији, а знам многе који су постали „Словенци“, променили име, презиме, веру...све у свему, тешко време.

 Активан сте члан српске заједнице у Словенији, на више фронтова…

Знате, Словенци су вредни и поштени људи, али, нажалост, има и оних који нам не желе добро. Многе чињенице данас младима служе за подсмех, нпр. то да су Срби прихватали Словенце током Другог светског рата, када су били протерани. Срби већином говоре неком мешавином словеначко-српског језика, мало је присутно ћирилично писмо. Не треба заборавити ни да смо највећа етничка заједница, иако аутохтона и најбројнија (око 218.000), а немамо статус националне мањине.

Наравно, Срби у Словенији желе искључиво оно што Словенци имају у земљама окружења, тако и у Србији, и у томе очекујемо подршку матице...Има пуно простора за заједничко деловање и побољшање статуса српске заједнице у Словенији.

Пуно времена сам потрошио са својим пријатељима и колегама, највише у борби за заштиту Срба, против кршења њихових људских права у Словенији. Водим и две регистроване подружнице бесплатне правне помоћи. Успео сам да кроз Министарство правосуђа постанем главни координатор који је помогао да се осуђеници уместо новчаних или затворских казни путем друштвено корисног рада одуже друштву. За 10 година смо успели да заменимо 102 године затвора, а осуђеници су сакупљали словеначке књиге, које смо бесплатно достављали Словенцима који живе ван своје матице.

Задњих 15-стак година ангажован сам и у протестима против дискриминације, углавном Срба у Словенији.

Веома сте ангажовани у неговању и очувању српске културе...Оснивач сте Удружења српских књижевника у Словенији, библиотеке, уређујете часописе, организујете бројне манифестације, а деловање ширите и на Србију и Српску…Установили сте неколико награда које се додељују истакнутим књижевницима и научним радницима. Реците нам нешто о том сегменту деловања.

Пре петнаестак година регистровали смо Удружење српских књижевника у Словенији, а уз то свој штампани и електронски медиј "Отаџбина" и српску библиотеку "Вук Караџић" Љубљана. Жао нам је што за ту библиотеку није препознат значај, те је међу 160 словеначких у којима српских књига и нема, избачена из општинских просторија. Имајући у виду да наше Удружење има и статус државног интереса за културу, ти бесплатни простори нам припадају. Још увек су бројне књиге ускладиштене, а питање је и шта ће бити са њима.

Већ више година наше Удружење српских књижевника Словеније и Европска академија српских наука и уметности успешно сарађује са књижевницима, научницима и уметницима Србије и Српске, како у књижевној, научној тако и културној области и ван њихових граница.

Наш циљ је да кроз сарадњу повезујемо Србе из држава у окружењу, да их мотивишемо да учествују на међународним годишњим конкурсима. Пријатно смо се изненадили када је прошле године на конкурс за научнике пристигло 53 предлога из више држава. Тешко је било одлучити ко ће бити награђен са наше стране, о томе су одлучивале заиста нијансе...

Медаље, плакете или значке прошле године додељене су истакнутим домаћим научницима, а и страним, из Русије, Белорусије и Казахстана.

25. маја у Београду овогодишње награде и признања које смо доделили на међународном скупу, отишле су у 12 земаља.

 И Ви пишете, објавили сте неколико збирки поезије и неколико стручних књига…

Објавио сам више стручних књига везаних за различита превентивна деловања (заштите на раду, протипожарне заштите и еколологије), а неке од њих су обавезно градиво за више и високе школе, техничких струка. Неке су преведене и на неколико језика. Основао сам у Љубљани 1990. године Институт Превент, који и данас успешно послује, а бави се бројним делатностима, издаваштвом, образовањем, пројектовањем, анализама, трговином и производним делатностима.

 Такође, пишем и поезију, и на српском и словеначком језику.

 У Београду, на међународној научној конференцији на тему „Геноцид над словенским народима у 20. веку“, представили сте свој рад о страдању нашег народа у Јасеновцу. Да ли мислите да о тој теми није довољно речено и на који начин сте приступили теми?

У Институту за политичке студије у Београду и у сарадњи са Центром за јавно и информационо развиће „Европа“ из Русије, одржана је међународна научна конференција на тему „Геноцид над словенским народима у 20. веку“.

Ја већ дуже време обављам разговоре са преживелима у Јасеновцу, сакупљам значајне чињенице и доказе о страдањима Срба за тему „Срби пре и после злогласног хрватског логора Јасеновац“.

Такође, и друге колеге су представиле своје научне радове, јер та тема не би смела бити заборављена и потребно је стално истраживати. Бројне архиве су уништене или недоступне. Желим да дам свој допринос тој теми јер сам и сам у том логору изгибио доста родбине, међу којима су и моје полусестрице Савка од 5 и Здравка од 3 године старости. Жалосно је да у том козарском окружењу, пет општина нема ниједне улице и школе која би носила назив јасеновачких жртава. Савез српске дијаспоре Словеније је уназад 15-стак година слао молбе и предлоге да се то уради.

Радује ме што је Влада Српске недавно одлучила да поводом 80. годишњице од пробоја последње групе јасеновачких логораша, затражи од свих општина и градова у Републици Српској да у знак колективног сећања на јасеновачке жртве у својим локалним заједницама утврде назив "Улица јасеновачких жртава". Надам се да неће остати само препорука, већ да ће тако заиста и бити.