субота, 07.11.2026, 20:02 -> 14:34
Извор: Радио Београд 3
Оперска сезона Еурорадија 2026/2027
Ђузепe Верди: Аидa
Репродукујемо ексклузивно на нашим таласима снимак „Аиде” Ђузепа Вердија, забележен 8. октобра у Великом театру Лисеу у Барселони. У главним улогама су наступили Олга Маслова и Арсен Согомоњан, док је ансамблом дириговао Ђузеп Ђил. Пред публиком је била нова поставка иранске визуелне уметнице Ширин Нешат, која је потцртавала окрутност религиозног фанатизма и његову опресију жена. У насловној улози наступила је сопран Олга Маслова, док је Радамес био Арсен Согомоњан. Као Амнерис представила се Фјоренца Чедолинс, Амонасро је био баритон Анђел Одена, егитапски фараон бас Виторио де Кампо, док је првосвештеник Рамфис био Симон Орфила. Хором и оркестром Великог театра Лисеу дириговао је Ђузеп Ђил.
Аида је опера којом Верди завршава "званични" део своје каријере. Она је по много чему необична опера у контексту његовог опуса, иако није лишена претходница, како у свом спектакуларном сценском виду, тако и у музичком смислу. Наиме, Верди је и пре Аиде писао опере-спектакле, од којих је прва Набуко. По многим истраживачима Аида се може повезати са традицијом француске велике опере, а посебно ако се узму у обзир дела која су јој претходила у Вердијевом опусу – Дон Карлос и Бал под маскама. У музичком смислу у Аиди су направљени велики помаци, нарочито на пољу употребе оркестра и пропулзивнијем начину организовања сцена, али је карактеристичан вердијански проседе састављен од лирских арија и дуета, интензивних хорских секција и драмских плоха у којима солисти преузимају примат и даље задржан.
Аида је необична и по томе што сваки од четири чина ове опере осликава другачији формално-драматуршки проблем. Први чин је тако постављен као прокомпоновани, тематско-мотивски мишљени сегмент. Други чин је место спектакла, масовних сцена и балета, док је трећи напета вердијанска драма, у којој преовлађује драмски сукоб. Четврти, закључни чин је један од најочигледнијих примера особене концепције сублимног и трансцендентног код Вердија. Сваки чин је поред тога, осим трећег, подељен на два сегемента, који се могу окарактерисати као простор акције, покретања драме и простор суспензије драме и уплива спектакла. Аида је занимљива и са становишта тога да је после овог дела, као сумарног за његов дотадашњи опус, Верди направио паузу од двадесет година, као да му је било потребно време и инспирација да у потпуности сазри његова верзија италијанске музичке драме коју ће показати свету у својим завршним, позним осварењима, Отелу и Фалстафу.
Уредница Ксенија Стевановић
