Мајстори барока

Виолиниста, композитор и теоретичар Франческо Ђеминијани, рођен 1687. године у Луки, у Тоскани, још у детињству показао је таленат за музику, и прва музичка знања стекао је од свог оца који је био виолиниста. Са шеснаест година одлази у Милано како би виолину усавршавао код Карла Амброђа Лонатија, а затим и у Рим код прослављеног Арканђела Корелија. Четири године касније, Ђеминијани се вратио у свој родни град где је почео да ради као виолиниста у градском оркестру, и на овој позицији је остао све до 1711. Пут га даље води у Напуљ, где је добио намештење концертмајстора оперског оркестра, а претпоставља се да је током свог боравка у овом граду студирао композицију код Алесандра Скарлатија.

Ђеминијани 1714. године одлази у Енглеску, где је својим виртуозним свирањем одмах постигао велики успех. У том периоду, Лондон је постао значајан музички центар, делом захваљујући и Хендлу, који је и сам студирао у Риму код Корелија и тако донео меру италијанског музичког стила у енглески амбијент. Већ имајући утабан пут, Ђеминијани је добио велику подршку аристократије и водећих личности на двору, те је био позван да свира виолину за Џорџа I, заједно са Хендлом који га је пратио на чембалу. За кратко време, Франческо Ђеминијани се у музичком животу Лондона етаблирао као водећи виолониста, али и као композитор, објављујући своје Сонате за виолину и континуо опус 1, које су биле познате као једне од технички најзахтевнијих партитура намењених овом инструменту. Такође, теоријски радови Франческа Ђеминијанија имали су значајан утицај, а посебно Уметност свирања на виолини из 1751. године која је и данас важна референца када је интерпретирање барокне музике у питању.

Његова друга успешна остварења из овог периода укључују Кончерта гроса опус 2 и опус 3, који су постали изразито популарни у Енглеској, задржавши место на репертоарима све до следећег века.

Ауторка: Саша Тошковић.