Фестивал у Шлезвиг-Холштајну 2025.

Првобитно је било планирано да солисткиња на овом концерту буде пијанисткиња Катија Бунијатишвили, али је због њене болести, као замена наступио аустралијски виолиниста Реј Чен, свирајући Концерт за виолину и оркестар у е молу, опус 64 Феликса Менделсона. Позив да наступи на овом летњем фестивалу стигао је у тренутку када је Чен био на одмору, али га је упркос томе прихватио, наглашавајући да му је Менделсонов концерт „у прстима“ и да је једно од пет концертантних дела која може да изведе у сваком тренутку. Чен је такође истакао да му је овај наступ био важан и због дугогодишње сарадње са маестром Кристофом Ешенбахом, која датира још из студентских дана на престижном Кертис Институту за музику. Њихов први заједнички наступ одржан је 2012. године на свечаном концерту поводом доделе Нобелове награде у Стокхолму, када су музицирали са члановима Краљевског филхармонијског оркестра. Том приликом Чен је извео солистичку деоницу у Првом виолинском концерту Макса Бруха и остао упамћен као најмлађи солиста који је икада наступио на овој манифестацији. Сарадња између маестра Ешенбаха и Реја Чена потом се наставила кроз бројне концерте и студијска снимања, а сам Чен истиче да му је Ешенбах био истински ментор.

Реј Чен је пажњу јавности привукао 2008. године, када је освојио прву награду на Међународном такмичењу Јехуди Мењухин, као и 2009. када је овенчан наградом на такмичењу Краљица Елизабета у Бриселу. Након тога уследили су наступи са водећим светским оркестрима и диригентима, као и објављивање албума који су одмах наишли на изузетне критике. Познат је по харизматичним наступима и стилу који спаја техничку прецизност, изражајну музикалност и опуштен, савремен сценски приступ, али и по и иновативном присуству на друштвеним мрежама, кроз које настоји да класичну музику приближи млађој публици путем едукативних и забавних садржаја о виолини, вежбању и музичком животу.

Други део концерта испунила је Седма симфонија у Е дуру Антона Брукнера, коју је композитор писао у периоду од 1881. до 1883. године. Премијера је уприличена 1884. када су је одсвирали чланови Гевандхаус оркестра под управом Артура Никиша у лајпцишком Новом позоришту. То је био један од великих тријумфа у композиторовој каријери, а овај успех поновљен је у Минхену наредне, 1885. године када је симфонију дириговао Херман Леви. Историчари наводе да је управо Вагнерова музика инспирисала Брукнера да компонује ово остварење, а велику наклоност коју је композитор гајио према музици свог колеге, показао је и употребом Вагнерових туба. Наиме, била је то прва употреба овог инструмента у симфонијској музици, а Брукнер ће га користити и у своје две последње симфоније.

Снимак нам је уступљен посредством међународне размене чланица Еурорадија.

Уредница Ирина Максимовић Шашић