Тоталитаризам и баналност зла: учење Хане Арент (2)

Данас готово да не можемо мислити без Хане Арент, било да прихватамо њене перспективе, или им се супротстављамо. Једна од највећих филозофкиња двадесетог века – или, политички некоректно, један од највећих филозофа двадесетог века – поставила је питања на која, хтели ми то или не, морамо да одговарамо. Јер, у основи њеног дела стоји појам најважнији од свих: слобода.

Наслов скупа „Тоталитаризам и баналност зла: учење Хане Арент”, описује оквир у којем се кретала расправа. Историчар Милован Пизари инсистирао је на улози "обичних људи" у Холокаусту, односно на томе да нацистички зликовци нису имали изглед чудовишта, већ. попут Аделфа Ајхмана, деловали су као "обични људи" (иако то нису били). Другим речима, зло се не крије у ђавољим дубинама, већ је ту, на површини, крај нас, у обичним људима, само им за зло треба пружити прилику (и добар део ће ту прилику с радошћу прихватити). Филозфкиња Јелисавета Благојевић анализирала је мотив одсуства мишљења код нацистичких злочинаца, односно баналност је, на трагу Хане Арент, одредила као "одсуство мишљења" (Ајхман је стално понављао да није размишљао о наређењима него их је, непросто, извршавао). Ипак, идеје Хане Арент зачинила је једним парадоксом, наиме Ајхман је, у свом извршавању наређења, заправо мислио као "сав остали свет" који је ћутао иако је добро знао да људи нестају без трага (нико није гласно поставио итање: а где је то мој комшија одведен?), те је и својеврсно аутоматско мишљење врста немишљења. Политиколог Александар Савановић пажњу је усмерио да то да ауторотарни и тоталитарни режими затварају јавни простор за супротно мишљење, односно укидају плитику као место расправе. Филозоф Маркус Манојловић подсетио је на кључни термин Хане Арент – деловање, док су се филозофи Бернард Харбаш и Иван Миленковићзадржали на истини и лажи у јавном простору.

Уредник Иван Миленковић