Жене у музици – Лиза Леман

Активност енглеске сопранисткиње и композиторке Лизе Леман на музичкој сцени Европе везана је за период прелаза из деветнаестог у двадесети век, а она је на јединствен начин обогатила енглеску вокалну музику, добивши ласкави епитет ’мајстора песме за глас и клавир’. Поред соло песама (којих је и више од 350!), њен опус обухвата и дечје песме, комичне опере, сценска дела, вокалне композиције уз оркестарску пратњу, вокалне квартете уз пратњу клавира, као и неколико инструменталних дела. Заједнички именитељ њених остварења чине богате хармоније и инвентивна хармонска решења, пажљиво обликоване вокалне линије које истичу суптилност стихова претежно енглеских аутора, као и емоционална дубина и изражајност. Ове одлике сврставају њен опус на границу између касног романтизма и раног модернизма, који је укорењен у традицију енглеске уметничке песме, где хармонија и мелодија прате и оснажују текстуални израз. Међутим, иако композиције Лизе Леман до данас нису честе на концертним репертоарима, интересовање за поновно истраживање њеног стваралаштва, а тиме и извођења дела, последњих година доживљава ренесансу, нарочито у оквиру пројеката и издања посвећених женама у музици.

Рођена 11. јула 1862. године у Лондону, Лиза Леман је одрасла у уметничкој породици: њена мајка, Амелија Леман, била је професорка музике, док је отац Рудолф Леман, пореклом Немац, био сликар-портретиста. Прве године живота провела је у Италији, затим је живела у Немачкој и Француској, да би се касније са породицом преселила у Лондон. Друштвени живот породице Леман био је изузетно богат, уз дружења са истакнутим уметницима и музичарима. У мемоарима из 1918. године, које је написала непосредно пре смрти, Леманова је истакла да је међу пријатељима њених родитеља, између осталих, био и Франц Лист: „Често нам је свирао на клавиру, понекад своје најновије композиције, али је и импровизовао на тако надахнут начин”. Одрастање у инспиративној и уметнички богатој атмосфери у великој мери је обликовало њен потоњи музички рад, а живот у различитим срединама омогућио јој је шири увид у европску уметничку и музичку традицију. Часове клавира похађала је приватно код немачке пијанисткиње Алме Хас, а љубав према певању наследила је од мајке. Ипак, њен отац је желео да Лиза, попут њега, постане сликарка, и подстицао ју је да у свесци за скице бележи сваки траг своје маште. Тако је током десет година, од 1870. до 1880, Леманова пером и мастилом цртала виле, жене и пејзаже, који су одражавали машту једне девојке викторијанског доба. Међутим, страст према музици је преовладала, па је уписала студије певања на Краљевској музичкој академији у Лондону, а доцније је похађала и часове композиције у Риму и Висбадену.

Дебитантски певачки наступ Леманова је имала 23. новембра 1885. године у Лондону, на Популарним концертима који су се понедељком одржавали у Сент Џејмс холу. Њена певачка каријера трајала је наредних девет година, током којих је наступала на значајним концертима у Енглеској и стекла изузетну репутацију међу стручном јавношћу и публиком. Била је позната по изузетној интерпретацији вокалних дела, као и способности да на јединствен начин повеже музику са поетским текстом, што ће се касније обликовати у препознатљив печат њених композиција, постајући суштинска нит њеног уметничког израза. Добијала је похвале и подршку од истакнутих европских музичара тог доба. Између осталог, 9. децембра 1887. музицирала је са Берлинском филхармонијом предвођеном Јозефом Јоахимом, изводећи дела Хендла, Брамса и Маснеа. Након што је у Лондону присуствовала на овом наступу, Клара Шуман је Леманову позвала да заједно музицирају у њеном дому у Франкфурту. Као плод ове сарадње уследио је запажен концерт у Лондону, у организацији Лондонског филхармонијског друштва, који је Лиза Леман, као солисткиња уз клавирску пратњу управо Кларе Шуман, одржала 15. марта 1888. године, а програм је у целини био испуњен соло песмама Роберта Шумана. Критичари су тада писали: „Стил певања Леманове спојио је уметничку рафинираност са једноставношћу природног осећаја, и тешко је рећи која је од те две особине важнија за савршено интерпретирање Шуманових песама”. Међутим, велики успех прекинула је изненадна болест, након које је одлучила да се повуче са сцене и посвети компоновању. У том периоду упознала је и Херберта Бедфорда, енглеског композитора, сликара минијатура и проналазача, са којим је ступила у брак 1894. године. Након што је затворила поглавље своје каријере као концертне певачице, Леманова је већ 1896. компоновала једно од својих најпознатијих дела и посветила га супругу: циклус од двадесет четири песме за четири гласа и клавир У персијској башти на стихове Рубаија Омара Хајама, једног од најутицајнијих персијских мислилаца средњег века. Ово дело имало је и велики одјек у Америци, а у рецензији часописа The Musical Times описано је као „једна од најимпресивнијих композиција коју је икада написала жена”.

Године 1911. Леманова је постала прва председница Удружења жена-музичарки, а 1913. започела је педагошки рад на лондонској Гилдхол школи за музику и драму. Као изузетно посвећена професорка, редовно је организовала концерте на којима су наступали њени ученици, а објавила је и неколико уџбеника.

Преминула је 19. септембра 1918. у Лондону, а 27. јануара наредне, 1919. године Удружење жена-музичарки организовало је концерт у њену част.

Уредница Ирина Максимовић Шашић