Музеј звука – Албум „Наслеђе Пјера Аламиреа“

Име овог немачко-холандског штампара, трговца, инжењера, организатора, дипломате и шпијуна, први пут се у овом облику помиње 1496. године. Наиме крајем XV века, у шпанску Низоземску се из Нирнберга преселила имућна трговачка породица Имхоф, а Петар или Петрус Имхоф је постао члан угледног братства из Ден Боса, које је имало дугачку традицију извођења и штампања полифоних композиција. Као велики љубитељ музике Петрус Имхоф је од тог тренутка почео да користи псеудоним Пјер Аламире, изведен из солмизацијских ознака „ла, ми и ре“ и почетног тона „а“, дајући сасвим необично презиме човеку још изузетније и узбудљивије биографије.

Углед је стекао као штампар и илуминатор луксузних музичких издања, која су била рађена за најугледније владаре тог доба - од  Хенрија VIII, Филипа I од Кастиље, Марије Угарске, царева Максимилијана I и Карла V, преко моћне породице Фугер из Аугзбурга, до институција попут колегијалне цркве Нотр дам у Антверпену. Као особа која је имала контакте међу хуманистима попут Еразма Ротердамског и Вилибалд Прикхајмер, али и банкара Фугера, Аламире је био радо виђен гост на свим дворовима Европе, те се уз његову музичку мисију, често одвијала и дипломатска, а потом и шпијунска активност, када је као агент Хенрија VIII на двору у Лорени шпијунирао Ричарда Пола, Војводу од Сафока и претендента на енглески трон.

Ипак, чини се да је највећа пасија Пјера Аламиреа била музика, односно сакупљање најбољих композиција које су у то време настајале у различитим крајевима Европе. Његове сталне мисије на дворовима, свакако су допринеле размењивању знања и најновијих достигнућа у композиторској и извођачкој пракси. Иза Пјера Аламиреа остало више од 600 композиција, најчешће изузетног уметничког квалитета. Поред 175 радова анонимних аутора, у његовим издањима налазе се остварења 70 композитора -  најзаступљенији је Пјер де ла Ри, али су поред њега ту и мисе, мотети и магнификати Жоскена де Преа, Александра Агриколе, Антоана Бримела и Јоханеса Окегема. Поред тога, ове хорске збирке су и права ризница за изучавање дела мање познатих или потпуно непознатих аутора, али врсних познавалаца полифоније попут Отинеа, Карлира, Лебруна, чији радови су сведочаство високог критеријума и доброг укуса који је водио Пјера Аламиреа приликом обједињавања ових антологија ренесансне музике.

Из корпуса од 181 мисе, више мотета, магнификата и 169 световних композиција, у емисији ћете чути дела Николе Шампиона, Јоханеса Стихелера, Робера де Февена, Матурена Форестјеа  и Жоскена де Преа.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић