(Не)Могући песник, Милан Дединац

У развоју српске поезије, по мишљењу Свете Лукића, Милан Дединац се налази на оном кључном месту где та поезија ломи традиционалне оквире и настоји да буде модерна, чак авангардна, да ухвати корак са авантуром великих европских песника и да пронађе своју самосталну варијанту. Томе у прилог иде и чињеница да је 1925. године Милан Дединац у Паризу обилазио Библиотеку Сан Женевјев на Монмартру, Биро за надреалистичка истраживања и контактирао Бретона, Елијара, Артоа – којима је говорио о својим друговима у Београду и њиховим напорима да се придруже ,,борби за победу апсолутне слободе духа”.

Наредне, 1926. објавио је, како ју је једном и назвао, анти–поему ,,Јавна птица” која за Дединца значи трагичан симбол младости, апсолутност која не да није достигнута, већ је вечито изгубљена. У интерпретацији Лазара Прендовића ћемо чути стихове овог чувеног и битног дела за развој српског надреализма и уопште књижевности.

Бројни критичари се слажу у тумачењу и квалификовању Дединчевог песничког путовања, па тако разликују тематско–изражајне кругове његове поезије:

1. рана фаза – у знаку је чисте и апсолутне лирике коју закључује поема ,,Јавна птица”;

2. објективизација – коју Дединац преко поеме ,,Један човек на прозору” води ,,Песмама из дневника заробљеника 60211”;

3. интелектуална и космичка орјентација коју уочавамо у последњем рукопису Милана Дединца, ,,Мало воде на длану” као и у ,,Песничким огледима са путовања по Црној Гори” у којима је овај песник показао способност да интелектуалне дилеме искаже чистим језиком који не тежи ефектима. То се огледа и у ,,Ноћној песми у Црној Гори” коју, захваљујући Тонском архиву Радио Београда, слушамо у интерпретацији Светислава Вуковића.

Припремила и води: Теодора Аћимовић