Архитектура и идеологија – естетика урбанизма између лепшег и старијег

Крајем августа ове године, председник САД Доналд Трамп донео је још једну од својих озлоглашених „извршних уредби“ којим се обавезују америчке власти да приликом изградње или реновирања јавних здања федералних институција имају обавезу да се придржавају одговарајуће естетике. Уредба представља својеврсни „урбанистички ултиматум“, који захтева од архитеката и просторних планера да преко фасада јавних зграда „инспиришу амерички народ и подстичу грађанску врлину“. Аутори документа су веома експлицитни – за лепу, узвишену и морално прихватљиву архитектуру се проглашава амерички и јужњачки неокласицизам, псеудогрчки стил и Ар-Деко, док се за естетски и морално неприхватљиве проглашавају модернизам, деконструктивизам, а пре свега брутализам. У духу Трамповог паролашког популизма, уредба је пласирана у јавност пропраћена слоганом „Учинимо федералну архитектуру поново прелепом“.

Далеко од тога да је Америка једина земља која се озбиљно прихватила изградње „лепшег и старијег“ јавног простора. Својеврсни пионир овог тренда су конзервативне власти Мађарске, које су пре десетак година покренуле амбициозни пројекат реконструкције Будимског замка који предвиђа обнављање комплекса у стилу сецесије, али и изградњу у истом стилу других зграда, које нису раније постојале. Истовремено – поготово у конзервативним америчким круговима – вирална је постала фотографија зграде у центру Будимпеште где је послератна модернистичка надоградња „враћена“ на предратни стил. У Београду је увелико у току пројекат враћања оригиналне неовизантијске фасаде чувеној Пошти бр. 2 поред старе Железничке станице, а све гласније се чују позиви да се Београдска тврђава реконструише у раскошном облику који је имала за време деспота Срефана Лазаревића (док се истовремено на територији Тврђаве граде стамбено-пословни блокови).

Да ли је тренд урбанистичког „враћања времена уназад“ ствар естетике или идеологије, зашто се више не зида као некад, зашто нам старо толико често изгледа боље и лепше од новог, и може ли уопште архитектура да „инспирише народ и подстиче грађанску врлину“, питаћемо архитекту Милутина Вукоичића.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић