Мермер, месинг и шарене кравате – о антиколонијалној естетици СРЈ

У популарној култури постпетооктобарске Србије, како то млади воле да кажу, „борила су се два вука“. Са једне стране, нова, револуционарна културна елита проглашавала је деведесете године за период мрака и зле чија је култура у свим својим облицима – а пре свега озлоглашеном турбофолку – служила само одржавању „зликовачког и ненародног режима Слободана Милошевића“ на власти. Са друге стране, алтернатива није било много, а нова политички коректна културна продукција квалитетом није била у стању да парира старој, па су директори телевизија, у то време још увек главних расадника културе, били принуђени да репризирају садржаје из деведесетих и ранијих периода, нехотице доприносећи успостављању њиховог култног статуса. Деведесете су тако постале истински Тамни вилајет за постпетооктобарску елиту – ко понесе нешто, кајаће се; ко не понесе, кајаће се.

Однос према овим „симболима Милошевићевог времена“ временом се упадљиво мењао. Још током самих деведесетих и у раним двехиљадитим, ови културни производи – музика, филмске серије, споменици и архитектура – били су подвргнути руглу и подсмеху, изношени као пример „неприлагођености“ српског друштва „животу нормалног света“. Када је транзиција ухватила маха и када су на сцену ступиле прве генерације које се „мрачног доба“ не сећају, али се сећају револуционарног ревизионизма и надмене културе „националног преваспитања“ и „деконтаминације“, јавно исказивање афинитета према – прво музици, а затим и другим аспектима СРЈ-иконографије – постало је нека врста „панкераја“, лак начин да се „саблажњавају маторци“ и да се „подрива систем“. У наше време, међутим, преживела српска култура из овог периода добила је патину класика и почела да се третира као културни еталон – генерације музичара рођених након 5. октобра имитирају турбофолк иконе деведесетих, споменици и архитектура деведесетих постају предмет снажне носталгије, јарка и шарена мода се враћа у, па, моду, а Бољи живот, Срећни људи и Породично благо постижу виралност на јутјубу и тиктоку о каквој нове српске серије и филмови могу само да сањају.

Каква је била естетика периода СРЈ, по чему је наликовала, а по чему је одударала од трендова свог времена, на који начин се реконтекстуализује у наше време, и да ли је њена естетска вредност универзална или политички релативизована, разговараћемо са дизајнером, есејистом и филозофом Огњеном Лопушином.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић