Партиципативна демократија у Србији - могућности и домети у промењеној политичкој реалности

Када је у Србији пре две године студентски покрет против насиља државе над друштвом вратио у свакодневни говор појмове "пленум" и "збор" као термине којима су именовани облици организовања академаца и грађана, многи су остали зачуђени, а старији и запитани да ли се не тако давна политичка прошлост из времена социјалистичке државе од Вардара до Триглава враћа на мала врата. Неки обрадовани, неки уплашени. Сада, после убедљиве победе представника студентског покрета на парламентарним изборима, у највећој мери управо због доследне примене принципа колективног одлучивања, и стручна, али и сада пробуђена и веома заинтересована најшира јавност пред питањем је - могу ли грађани заиста управљати јавним пословима или се њихова улога у процесу демократије завршава/завршила избором оних који ће у њихово име даље управљати државним и друштвеним пословима. Донекле парафразирано, исто питање на почетку свог недавно објављеног текста "Србија и партиципативна демократија" поставља историчар и аутор портала "Пешчаник" Александар Р. Милетић, наш данашњи гост. Шта су потенцијалне предности, а шта мане широког учешћа грађана у доношењу одлука, шта се може научити из претходних (лоших) домаћих искустава и зашто се партиципативна демократија већ дуже види као вид нове политичке културе, нека су од питања која ћемо му поставити.