Хумористичка емисија

Практично је немогуће да нисте приметили све већи број глупих људи око нас. Они су буквално свуда. На естради, у политици, у здравству, на Интернету, на плажи, у градском превозу, па чак и у образовању. Нема те сфере јавног живота коју нису попунили, да не кажем - заглупели. Одакле толико тих, благо речено неквалификованих особа за послове и положаје на којима се налазе? Не може се рећи “на пословима које обављају”, јер их они, просто, не обављају. Зато што су, то што јесу...

И шта је то што им улива сигурност? Одакле им толико самопоуздања да се гурају у све те области, послове и задатке којима нису дорасли?
Данинг-Кругеров ефекат донекле одговара на ово питање. Упрошћено, он каже да глуп човек појма нема колико је глуп, па се зато ни не плаши сопственог незнања. Јер, оно што не знамо, не може нас спутати. Насупрот Сократовом “Знам да ништа не знам”, глупи људи се руководе максимом “Немам благе везе колико појма немам!”

Насупрот њима, паметни људи су склонији такозваном “синдрому уљеза”, то јест осећају да нису довољно добри у ономе што раде. И кад се укрсте та два, добија се… тачније, губи се. Јер, ово где смо сада никако не може назвати добитком. А имам и теорију како је почело. Од оне проклете изреке: “Паметнији попушта”. Она се, нажалост, толико примила у нашем народу, да су паметнији, под теретом сумње у себе, попуштали све док нису нестали. Тај процес се понављао у једној по једној сфери живота, а често и у више њих паралелно. Паметнији попусти, дође глуп, уочи простор и угура се... А глуп, кад се нечега ухвати - он то не пушта. И тако смо дошли довде, а како ћемо даље, не знамо. Не зато што смо глупи, него зато што не верујемо у себе. Све у свему, паметни су ипак испали, и даље испадају глупи.

Аутор текста: Огњен Шестић

Музички уредник: Снежана Станојевић