Расадник звезда, маглину Тарантула, до детаља снимио свемирски телескоп „Џејмс Веб“

Маглина Тарантула (NGC 2070), званично позната као 30 Дорадус, изгледом подсећа на ноге длакавог паука и већ дуго је омиљена за астрономе који се баве настанком звезда.

Хиљаде младих звезда, удаљене позадинске галаксије и детаљна структура маглине су први пут видљиви захваљујући инфрацрвеним инструментима високе резолуције којима је опремљен свемирски телескоп „Џејмс Веб“.

Веб ради првенствено у инфрацрвеном спектру, јер је светлост објеката у удаљеном космосу била развучена у ову таласну дужину током ширења Универзума.

Примарни снимач телескопа, блиска инфрацрвена камера (NIRCam), открила је да је шупљина у центру маглине издубљена зрачењем ношеним звезданим ветровима које извире из скупа масивних младих звезда, које изгледају као бледоплаве тачке.

Вебов блиски инфрацрвени спектрограф (NIRSpec), који анализира светлосне обрасце да би одредио састав објеката, ухватио је једну младу звезду како баца облак прашине око себе.

Претходно се сматрало да је иста звезда у каснијој фази формирања, већ на добром путу да очисти свој прашњави мехур.

Регион је такође снимљен коришћењем средњег инфрацрвеног инструмента (MIRI), који користи дуже таласне дужине инфрацрвеног зрачења за пробијање зрна прашине која апсорбују или расипају краће таласне дужине.

Ово је изоштрило слику вруће звезде и разјаснило хладније регионе, откривајући до сада невиђене тачке светлости унутар звезданог расадника, које указују на протозвезде које још увек добијају на маси.

Астрономско интересовање за маглину Тарантула потиче од њеног сличног хемијског састава као у гигантским регионима у којима се формирају звезде посматране неколико милијарди година након Великог праска, периода који се назива „космичко подне“ када је формирање звезда достигло врхунац.

На удаљености од „само“ 161.000 светлосних година, маглина Тарантула је лако видљив пример овог периода процвата космичког стварања.

Веб би такође требало да пружи научницима прилику да посматрају удаљене галаксије из стварне ере космичког поднева и упореде их са посматрањима Тарантуле, да би разумели сличности и разлике.