Зашто се на аеродромима људи понашају чудно

Чини се да се број непријатних ситуација повећао последњих година, као и број инцидената са путницима који су бесни због нечега и разних диверзија на летовима. Овакви инциденти довели су до апела да се смањи или чак забрани продаја алкохола на аеродромима и у авионима.

Компанија „Рајан ер“ је, на пример, позвала на ограничавање на два пића у аеродромским баровима како би се спречили инциденти са пијаним путницима у авионима.

Шта је то што нас наводи да се на аеродромима понашамо другачије?

Многи туристи сматрају да авантура почиње на аеродрому, због чега су већ на овој тачки свог путовања у другачијем расположењу од уобичајеног. Нестрпљиви су да свој једнонедељни предах или хзедонизам од две недеље започну спектакуларно.

Други су, међутим, забринути због летења, што их може приморати да се понашају како иначе не би или да помоћ потраже у алкохолу. Бука и гужва на аеродромима не доприноси да се боље осећају.

Психологија животне средине показала је да су људска бића веома осетљива на непосредну околину и да лако могу да буду „преоптерећена“ стресорима као што су гужва и бука.

Стрес и анксиозност изазивају раздражљивост, и привремено, а посебно уколико су присутни током дужег периода. Људима који су генерално анксиозни биће потребно мање времена да стигну до фазе љутње. Привремено анксиозно расположење често доводи до излива беса.

Аеродром би требало посматрати и из психогеографске перспективе. Психогеографија проучава утицај места на емоције и понашање људи, посебно у урбаном окружењу.

У келтским културама постоји концепт посебних „танких места“. Најчешће су то гајеви или шума које су станоници сматрали светим, тако да је граница између материјалног и духовног света танак. На „танким местима“, ми смо између два царства, ни у једном нити у другом у потпуности.

У савременом технолошком свету аеродроми се такође могу посматрати као „танка места“. То су зоне где границе бледе. И буквално, националне границе се ту губе –када прођемо кроз пасошку контролу, улазимо на територију ничије земље, између држава. Концепт места постаје магловит.

На сличан начин, време постаје магловит концепт на аеродромима. Ускоро ћемо закорачити у авион, налазимо се у простору између две временске зоне, спремамо се да скочимо унапред или чак да се вратимо у прошлост.

Неки летови у САД као што је пут од Атланта до Алабаме, стижу раније у односу на времена поласка, јер се током лета прелази у другу временску зону. Могућност да управљамо својим временом даје нам осећај контроле над нашим животима. Губитак тога може бити још један извор анксиозности.

С друге стране, аеродроми су и зона одсуства, где је садашњи тренутак непожељан. Свачија пажња се окреће ка будућности, ка летовима и авантурама који су пред њима када стигну на одредиште. Овај интензиван фокус на будућност често доноси додатне фрустрације, посебно ако летови касне.

Личне границе такође постају флуидне. Поред антидруштвеног понашања (радње за које се сматра да крше права или на други начин наносе штету другима, извршењем злочина или другим ометањем), аеродроми могу бити домаћини просоцијалног понашања, где странци деле своје планове за путовања и одмор, неуобичајено делећи интимност. На ничијој земљи, нормалне друштвене инхибиције не важе. А алкохол може додатно подмазати ову друштвену кохезију.

Због замагљености појмова времена и места, аеродроми стварају осећај дезоријентације. Дефинишемо се у односу на време и место. Знамо ко смо у односу на нашу свакодневну рутину и наше познато окружење. Дефинишемо се и по националности. Без таквих маркера, могли бисмо се осећати као да губимо тло под ногама.

Без обзира на то да ли је узрокована психолошким факторима или оним из окружења, па чак и ако је само привремена, дезоријентација може имати штетне ефекте.

Позитивни ефекти удаљавања од личних граница

Све ово може имати и позитивне ефекте као што је осећај слободе код неких.

У књизи Time Expansion Experiences (Искуства проширења времена), психолог Стив Тејлор истиче да на време обично гледамо као на непријатеља који краде тренутке наших живота и тлачи нас роковима. Дакле, искорачити ван времена понекад је као да сте пуштени из затвора.

Исто важи и за идентитет. Осећај идентитета је важан за психолошко здравље сваког појединца, али може почети да га ограничава. Попут глумаца који су заглављени у истом лику када у серијама из недеље у недељу играју исту собу, ми уживамо у сигурности својих улога, али жудимо да се тестирамо и пружимо ка новим изазовима.

Тако да је искорак ван наших нормалних рутина и окружења окрепљујући. У идеалном случају, слобода која почиње на аеродрому наставља се током наших авантура на одредишту.

На крају крајева, било да се осећамо узнемирено или ослобођено, може се десити да се понашамо несвојствено својој личности.

У складу са теоријама психолога Сигмунда Фројда, ово би се могло протумачити као помак од нашег нормалног, цивилизованог ега ка примитивном, инстинктивном делу психе, који је Фројд назвао ид.

Како Фројд објашњава, ид је место наших жеља и нагона, наших емоција и агресије и захтева тренутно задовољство. Его обично држи ид под контролом, али он увек може да се пробије, посебно када су наше инхибиције олабављене на пример алкохолом.

Када се нађу „изван домета“ уобичајених ограничења, неки путници дозвољавају да се њихов идентитет изрази чим прођу кроз обезбеђење. А када се укључи и нека чашица алкохола, ид постаје потпуно доминантан и може изазвати хаос.

Забрана алкохола на аеродромима може звучати драконски. Али с обзиром на то да постоји толико фактора који подстичу антисоцијално понашање, тешко је смислити друго решење.

У ситуацији када се разне границе руше, што доводи до могућег хаоса, законска граница може бити једина нада.