Традиција у Дубравкиним рукама: Како везене тканине добијају нови живот

Многи су одавно одбацили везене куварице и друга платна која су украшавала зидове изнад шпорета, кухињског стола или умиваоника. Да их сачува и отргне од заборава, Дубравка пажљиво бира и чува неправедно заборављене ручне радове међу којима су чешљаре, шибицаре, јастучнице, покривачи за бокале. Посебно, пажњу јој заокупљају извезени пешкири.

„Кад се родимо дарива се пешкир, кад се крсти пешкир, кад се венчава пешкир. Кад умиремо ставља се на крст. Значи, пешкир је нешто што за нашег човека прави један круг у његовом животном циклусу“, наглашава Дубравка Маљукан Дрљача.

У несвакидашњој колекцији Дубравка чува руком везене, некада на свадбама неизоставне, деверске пешкире.

„Мени су посебно интересантни они који су везени и рађени на ручно тканом платну. Значи, да ли је лан, конопља, да ли је свила. У нашим крајевима се, поготово на југу Србије, пуно се гајила свилена буба и имам доста пешкира који су рађени на свили. Они су баш права ремек дела“, истиче колекционарка.

Дубравка чува драгоцене сведоке прошлих времена, јер маштовите рукотворине нису биле само украс у дому. Оне су се преносиле са генерације на генерацију, носећи љубав коју су наше мајке и баке уткале у сваки вез на платну.

„То је једноставно неко признање њима. Ми се на овај начин одужујемо том њиховом труду, јер оне су сачувале део тог културног наслеђа, оно што је важно, карактеристично за њихову породицу, ево пренело се из руке у руку. Али дошло је заиста у праве руке, код особе која то уме да чува, која зналачки то чува и која ће сачувати за будућа покољења“, наглашава Снежана Ашанин, етнолог Народног музеја у Чачку.

У својој мисији да сачува део културног наслеђа многим везеним предметима који се више не могу користити, Дубравка уз помоћ жена које још увек трукују и везу по оригиналу даје нови живот.