Зашто алгоритми, публика и креатори садржаја воле да плачу на друштвеним мрежама

Било да сте део пропагандне кампање коју спонзорише држава, креатор садржаја који жели да постане полуларан или компанија која покушава да прода производ, постоји један доказан начин да придобијете пратиоце и зарадите новац на мрежи: учините да људи нешто осете.

Платформе друштвених медија су већ опоменуте што подстичу креаторе садржаја да наљуте своју публику. Али ове критике су биле усмерене само на садржаје направљене да разбесне људе и мотивишу их да се ангажују са објавом, што се често назива „мамац за бес” ("ragebait").

Прилична пажња је посвећена овом питању, чак им је приписан и део кривице за политичку поларизацију последњих година – али бес није једина емоција која наводи кориснике да се задржавају у одељку за коментаре или поделе неки видео.

Туга као мамац

Интернет је преплављен такође и садржајима које неки називају „тужни мамац“ ("sadbait"). Привлаче далеко мање пажње, али неки од најуспешнијих онлајн садржаја данашњице су меланхолични и мелодраматични. Инфлуенсери снимају себе како плачу. Преваранти маме своје жртве причама о несрећној судбини.

Туга је осећај за који људи мисле да желе да избегну, али изгледа да суморне, мрачне, па чак и узнемирујуће објаве, изненађујуће добро раде и са људима и са алгоритмима који им служе. Успех 'тужног мамца' много нам говори и о интернету и о нама самима.

„Приказ било које врсте јаких емоција – љутње, туге, гађења или чак смеха – привлачи гледаоце“, каже Сома Басу, новинарка и истраживач на Универзитету Тампере у Финској, која проучава како се медији пласирају на мрежама.

Креатори садржаја знају да њихова публика скролује кроз бесконачни низ видео-снимака које би могли да гледају, тако да јасна и упечатљива емоционална привлачност може да их натера да се задрже. Али, према Басуовој, постоји нешто посебно у сликама туге, што може да замагли границу између публике и садржаја, стварајући могућност за посебну врсту везе.

Тужно је тужно без обзира да ли је аутентично

Ова врста 'мамца' не мора увек да буде реално тужан за гледаоце. Још један вирални жанр на Инстаграму и Тик-току садржи срцепарајуће слике мачака генерисане вештачком интелигенцијом – испод којих је подвучена такође ВИ обрада меланхоличног дела песме Били Ајлиш What Was I Made For у којој текст замењује мјаукање. Ови јадни мачићи постали су толико популарни да је Били Ајлиш извела овакву верзију песме у Медисон Сквер Гардену у октобру, уз публику која ју је са одушевљењем пратила.

'Тужни мамац' не мора да приказује ни праве људе који су тужни и несрећни. У пролеће 2024. године, слике рањених ветерана и сиромашене деце које је створила вештачка интелигенција доминирале су у објавама на Фејсбуку, где су поједине имале највећу интеракцију на платформи.

Када је слика вештачке интелигенције која приказује замишљену жртву урагана Хелене постала вирална у САД, утицајни десничари, па чак и републикански политичар, одговорили су да „није важно“ што је слика лажна јер је одјекнула међу људима. Стварни или не, људи воле да буду преплављени осећањима.

Садржај који „храни“ алгоритам

Истраживачи који анализирају веома емотиван садржај на мрежи, било да су у питању дезинформације или мимови, повезују његов успех са циљевима платформи друштвених медија за повећање ангажовања корисника. Њихови алгоритми су подешени да појачају објаве на којима корисници проводе највише времена коментаришући, гледајући и делећи.

Што више објава привуче реакција, из било ког разлога, већа је вероватноћа да ће га други видети.
Сасвим је логично – корисници интернета, попут филмске публике и читалаца књига, одговарају на тужне и сентименталне садржаје, а алгоритми то награђују.

На великим платформама друштвених медија, креатори садржаја су плаћени на основу мерења колико дуго и дубоко корисници остају на њиховим објавама. Најбољи начин да дођете до гледалаца је да умирите алгоритам. Креатори покушавају да схвате шта ће машина да промовише и да од тога направе више – а повратна спрега се наставља.

Можда немамо прилике да испољимо емоције

Технике које креатори садржаја користе за прикупљање прегледа могу пробудити цинизам, али видео- снимци са мамцима не изазивају само емоције, они могу да понуде прилику да их осетимо и истражимо, каже Нина Луц, истраживач дезинформација са Универзитета у Вашингтону.

„Не мислим да је то само одговор на сам садржај“, каже Луцова, „већ пре садржај служи као простор који може омогућити људима заједничких интересовања и искустава да се окупе“.

Налози на Тик-току који објављују слајдове замућених црно-белих фотографија уличних светиљки са пратећим текстом о депресији добијају милионе прегледа – чак и профили на којима стоји позив “СОС линија је отворена ако ти треба помоћ”.

У коментарима на слике уплакане деце и рањених ветерана које је очигледно створила вештачка интелигенција, људи у коментарима искрено говоре о својим проблемима. „Читала сам коментаре и дискусије о силовању, побачајима, дечијој парализи, абортусу, губитку браће и сестара и деце, дубокој усамљености и кризи вере“, каже Луцова. „Тешке и тужне ствари. Неколико пута сам морала да искључим компјутер.“

Коришћење објава као места за разговор о проблемима је стара пракса на друштвеним мрежама. „Људи траже везу и налазе је на можда неочекиваним местима.”

А пошто корисници говоре о сопственим животима у коментарима на тужне видео-записе, то привлачи пратиоце и одржава алгоритам.

Лекције плакања

Сома Басу је проучавала необичан жанр депресивних видеа на индијским друштвеним медијима. У овим такозваним „уплаканим видео-снимцима“, индијски инфлуенсери плачу и синхронизују покрете усана на аудио-записе песама из филмова или песама на Тик-току. Била је то читава поткатегорија виралног садржаја пре забране апликације у тој земљи 2020. године.

Толико је била успешна да су постојали видео-снимци са упутствима за креаторе садржаја како да науче да плачу у својим објавама. После забране, многи инфлуенсери који су своју каријеру остварили снимцима на којима плачу прешли су на Инстаграм рилсе.

„ Овакви садржаји постају вирални јер се не уклапају у прихваћене друштвене норме“, наводи Басуова. Видети како људи изражавају емоције које се обично испољавају у самоћи нуди гледаоцима „редак и привлачан приступ нечему што је приватно, лично, скривено“, додаје.

Лакше нам је кад видимо да и други плачу

Ова врста дигиталне интимности може изгледати као воајеризам гледалаца и егзибиционизам креатора садржаја, али тужан садржај такође има и дубљу функцију. Он разоткрива и описује неке аспекте офлајн друштва, напомиње Басуова.

„У свом страственом приказивању емоција, ови видео снимци компликују и разоткривају пукотину између различитих врста подела – класе, касте или етничке припадности, пола, сексуалности, писмености и тако даље.“

Прекршај показивања емоција када не би требало, или саосећања са неким другим са друге стране друштвене поделе, део је онога што привлачи гледаоце да прате видео-снимке људи који плачу, каже Басуова. На Тик-ток видео-снимцима, као и у другим врстама уметности или перформанса, може се изађи из уобичајених оквира онога што друштвене норме и очекивања дозвољавају.

Још један фактор који тужан садржај чини привлачним за гледаоце је континуирано преиспитивање онога што он може да значи. „Нове интерпретације се јављују како садржај кружи кроз различите друштвене групе. Ови видео снимци подстичу различите друштвене везе“, наводи Басу.

Видео уплаканог тинејџера који истражује какав је осећај плакати у јавности, може да се претвори у видео монтажу у којој ће га неко исмејати, али уједно може изазвати да се две жене на различитим крајевима света повежу преко приче о својој деци, или успешног бизнисмена који вози луксузни аутомобил подсетити на време када је и сам био исти такав уплакани тинејџер.

Дигитална стварност није одвојена од реалности

Међутим пречесто, напомиње Нина Луц, стручњаци посматрају дигиталне екосистеме као да су људи несвесни учесници у огромној машинерији за привлачење пажње. Постоје важне економске, психолошке и технолошке силе које управљају рекама интернета, додаје, али то не значи да су корисници несвесни.

„Људи ово схватају. Свакодневни корисници разумеју економију ангажовања“, каже Луцова. „Морамо да се удаљимо од оваквог схватања да публика не зна ништа о овој динамици – она је у њеном средишту!“

Људи на мрежи нису као риба у бурету – уместо тога, они су паметни потрошачи који користе буре, воду у њему и удице које висе као алате за постизање сопствених циљева. То је можда разлог зашто је велики део ангажовања око садржаја са 'тужним мамцем' које проучавају истраживачи „уједно иронично и искрено”.

Опет алгоритам

У ствари, једна популарна метода конзумирања ове врсте садржаја служи као коментар на сам садржај, каже Басуова. Корисници деле тужне и друге срцепарајуће објаве како би им се ругали и исмејали, или их чак сабирали у компилације такозваног „кринџ“ садржаја.

Али за алгоритме који управљају садржајем, лајк је лајк, био ироничан или не. Многи корисници разумеју да алгоритми и креатори садржаја желе да манипулишу њима, истиче Луцова, и могу да препознају када је објава неискрена.

Али ако корисници ступе у интеракцију са објавом, то је и даље успешно, без обзира на то зашто и како то раде. Али као и било шта друго на мрежи, 'тужни мамац' садржај може функционисати и из једноставног разлога: људи просто желе да га виде.