Генерације које слушају а не чују, читају а не памте, гледају а не виде – тренутно смо на 49. секунди

Да се људи све чешће јављају на психотерапију због тога јер – нема ко да их чује, потврђује психолог и психотерапеут Јована Стојковић „Посебно је проблем између родитеља и детета. Mислим да је данас право богатство ако неки родитељ проведе са дететом сат времена, али без мобилног телефона, или да не ради још неку додатну активност поред разговора са дететом. Pоремећај пажње се све чешће и чешће јавља. Негде код сваког трећег детета можемо видети да, тај фокус му није добар“, објаснила је Стојковићева.

Додала је да се некада вежбало како да се уради више активности, а да данас треба најпре радити на томе како да се више фокусирамо на једну одређену активност.

Први проблеми са пажњом код деце јављају се у првом разреду, када се од њих тражи мир у трајању од 45 минута. У неким случајевима се до узраста који прати трећи разред основне школе постави и дијагноза импулсивности и испољавања агресије. Међутим, и међу одраслима има оних који тешко слушају, прекидају саговорнике, упадају у реч…

„Мислим да је најгори период адолесценције и тог одрастања до негде 25. године, после се то већ некако смирује, али да кажем до побољшања долази тек након 40. године“, каже Стојковићева.

Говорећи о томе колико децу „држи пажња“ када су у питању садржаји на интернету, гошћа Јутарњег програма истакла је да је реч о пажњи која се мери секундама: „Они буквално погледају неколико секунди или један минут, и већ прелазе на следећу. Ја имам чак на психотерапији децу које искључиво гледају само рекламе које садрже високе тонове, боје и тако даље, и то је заправо и проблем јер негде мозак постане избомбардован тим високим стимулусима, и онда долази до проблема да се они не одазивају на неке, да кажем, нормалне тонове и своје име“.

Разлика између клика и „дубине читања“

Када је реч о пажњи коју порталима поклањају читаоци или гледаоци садржаја, пракса се разликује у односу на, између осталог, и то –  какав циљ има креатор тог садржаја. Искуства се у том домену – разликују на порталу јавног сервиса, у односу на друге.

„Мало су различита него код портала који јуре велику читаност, којима је основни циљ да имају што више отварања страница, јер то доноси рекламе и то доноси неки приход. Али генерално, оно што, сад мало је то стручни говор, па сад не знам колико је људима то разумљиво, али на интернету се мере две ствари. Једна је број отварања странице, значи број тих кликова – колико је некога неко натерао да кликне на нешто. Друга битна ствар је дубина читања и колико се дуго људи задржавају на тексту“, рекао је Зоран Становић, уредник Интернет портала РТС-а.

Кључ задржавања пажње је такође различит, односно зависи од намере оног ко садржај креира.

„Ако ми је циљ да имам што већи број кликова, јер број кликова ће да људима из маркетинга сигнализира да треба да плате рекламу на том сајту јер је број кликова велики, онда ми је циљ да људи само отворе и не занима ме шта ће даље. Ако је циљ да се ипак забаве тим садржајем, да читају, онда је важно колико иде дубина читања. Све у свему, негде, пажња – не би требало рачунати на више од 50 секунди по једном тексту.

И кад се пишу текстови не би требало да буду дужи од, да кажемо, двестотинак речи колико је потребно да се прочита у, рецимо, 30 до 40 секунди. Ја сам гледао сад овде јутрос, текстови који су најчитанији су на сајту РТС-а били од 35 до 45 секунди просечно читани, што значи да људи дођу до 60, 70 одсто текста“, истиче Станојевић.

Додаје да је суштина у томе да текст не буде толико дугачак, јер највећи број људи чита доста брзо. Има и оних, који, како каже, само отворе текст, баце поглед, и иду даље.

На смернице током рада на садржају једног портала, првенствено утиче уређивачка политика.

„Трендови су се мењали од како постоје интернет. Људи који су први користили интернет су били, да кажемо, људи вишег образовања, научници, јер су они имали приступ интернету. Како се то проширило, тај ниво интересовања уопште је постао упросечен у односу на комплетно друштво. Тако да је нормално да просечан грађанин нема то интересовање и ту пажњу које има неки научник. Самим тим, то пада и идемо ка томе да рачунамо на просечну пажњу – 30, 40 секунди је одлично време за посвећивање једном тексту“, рекао је уредник Интернет портала РТС-а.

Објашњава да постоји разлика и у таргетираној публици: „Ако нам је циљ да имамо академске текстове на академијским сајтовима, онда се неће водити превише рачуна, јер се рачуна да та публика има стрпљења да прочита од почетка до краја. Ако желимо да се обратимо вестима, широкој популацији, значи – оно што рецимо ради сајт РТС-а, то значи да треба да буду вести писане тако да просечан грађанин има интересовање да прочита тих 30 до 50 секунди. Као што су и вести на телевизији. Ни оне не трају. Вест на телевизији траје до 30 секунди“.

Питање површности и „шта тражи људски мозак“

Јована Стојковић, психолог и психотерапеут, додала је да многи људи, када врше претрагу на интернету, врло често трагају за инстант-решењима, односно, траже информацију у две, три реченице. Тај систем брзог одговора је, каже, често присутан и у свакодневном животу.

У односу на потрагу за брзим решењима и одговорима, Станојевић у даљем развоју медија ипак не очекује драматичне промене.

„Не мислим да ће се драматично разликовати, осим што ће бити та борба, коју ће пре свега психолози да воде. Највише се, ја мислим, у последње време, психолози ангажују управо за ту читаност и слично, да би схватили шта је то што људски мозак тражи. И ја мислим да ће се прилагођавати. Људски мозак се је развијао миленијумима. Значи, не можемо ми да очекујемо да ће за 20, 30 година нешто битно да се промени. Биће неких ситних ствари, ситних промена“, рекао је Станојевић.

Промене види првенствено у вези са брзином развоја технологија: „Вероватно ће бити више видеа, али то нема везе са тиме шта ми волимо да читамо или не волимо, него има везе са брзином технологије. Рецимо, интернет није почео као видео-платформа због тога што је био јако спор. Значи нисте могли да пустите деведесет шесте, деведесет седме, нисте могли да пустите видео-клип, то би вам се учитавало пола сата… Данас ви то гледате практично уживо".

Наглашава де је присутан проблем са платформом Тик-ток која одговара младима који у 15 секунди виде оно што их занима: „Кад неко проведе пола сата гледајући петнаестосекундне садржаје, тај ништа није постигао у животу, ретко чега ће се сетити. И у тексту је проблем. И у овоме што ми причамо, ако сам ја рекао више од две или три информације у овом разговору, а рекли смо их најмање 15, људи ће запамтити само оно што их је највише шокирало“, закључио је Станојевић.

Уредник Интернет портала РТС-а је додао и да не можемо никога да натерамо да се информише на прави начин – уколико он то не жели.

„Али кад дођемо у неке кризне ситуације, а таквих кризних ситуација је много и у току дана и у току месеца и године, зависи шта меримо кризом, људи се окрећу садржајима, тј. онима којима верују. Дакле, онда не трче на Тик-ток да сазнају колики ће бити, не знам, курс или температура. Иду тамо где верују да је та информација тачна“, рекао је Станојевић.

Јача технологија – већа очекивања од појединца

Говорећи о утицају напретка технологије, Станојевић објашњава да се данас од просечног човека очекује да ради оно што је пре сто година радио неки научник.

„Да управља мобилним телефоном, рачунаром да се користи, и да је у аутомобилу окружен технологијом. Дакле, то није било раније. Значи, ми смо задали себи већ превише задатака који нису постојали пре сто година. И сада, ви имате просто притисак да морате да обавите много радњи у једном... Како технологија буде покушавала да нам помогне да радимо што мање, тераће нас да радимо што више, јер ћемо морати да управљамо се пуно тога“, закључује уредник Интернет портала РТС-а Зоран Станојевић.