Преминуо пионир „спорог филма“ Бела Тар

Талентовани и стрпљиви мађарски редитељ Бела Тар, који је немилосрдне светове бележио у спорим филмским еповима попут сеизмичног, седмоипочасовног црно-белог филма „Сатантанго“, преминуо је у 71. години.

Вест о Таровој смрти објавила је мађарска национална новинска агенција МТИ, док је Европска филмска академија у имејлу саопштила да је преминуо после „дуге и тешке болести“.

Тар није режирао ниједан играни филм још од хваљеног остварења Торински коњ из 2011. године, суморне и апокалиптичне драме о распаду једне пољопривредне породице, након чега се преселио из Мађарске у Сарајево како би основао међународну филмску школу.

Био је пионир покрета „спорог филма“, који су обележавали црно-бели визуелни стил, дуги и непрекинути кадрови, минималан дијалог, одбацивање традиционалне наративне структуре и често суморни, банални прикази свакодневног живота у Источној Европи.

То је можда најјасније оличено у Сатантангу из 1994. године, који траје седам и по сати и приказује борбу малог мађарског села након пада комунизма. Упркос својој дужини, филм је постао једно од Тарових најхваљенијих остварења и често се налази на листама најбољих филмова свих времена.

Рођен у Печују у Мађарској, 21. јула 1955. године, Тар је као дете имао неколико мањих телевизијских улога пре него што је са 16 година започео филмску каријеру. Његови аматерски филмови убрзо су привукли пажњу Студија Бела Балаж, који је помогао у финансирању његовог дугометражног дебија Породично гнездо из 1979. године.

Затим је уписао Академију за позориште и филм у Будимпешти, коју је завршио 1982. године, и основао филмски студио „Тарсулас“, у којем је радио све до његовог затварања 1985. из политичких разлога (Тар је отворено говорио о својим анархистичким уверењима). У том периоду снимио је још три филма: Аутсајдер (1981), Префаб људи (1982) и Алманах јесени (1984).

Његов пети филм Проклетство (1988), драма о депресивном мушкарцу заљубљеном у удату певачицу, означио је први независни филм у Мађарској. Премијерно је приказан на Берлинском филмском фестивалу и учврстио Таров препознатљив стил контролисаног кретања камере на светској сцени, освојивши широко признање критике.

Сатантанго је уследио 1994. године, након шестогодишње паузе, а потом је 2000. године премијерно приказано још једно од његових најцењенијих остварења – Веркмајстерове хармоније. Филм, који је режирао заједно са својом супругом, сарадницом и монтажерком Агнеш Храницки, траје готово два и по сата, састоји се од свега 39 кадрова и прати живот једног човека и његовог ујака током комунистичке ере у Мађарској, у време када у град стиже злокобни циркус.