Од „Колосеума“ у Верони до капучина са јагњетином – најчудније жеље и неприкладна понашања туриста у Италији

Италија је једна од пет најпожељнијих дестинација на свету и осваја путнике широм света својим величанственим планинама, прелепим уметничким градовима, дугом морском обалом, легендарном кухињом и непроцењивом уметничком баштином. Посети је више од 120 милиона туриста годишње, а у сектору туризма ради више од 1,5 милиона људи.

Међутим, баш онима који живе и раде у директном контакту са туристима, свака сезона доноси не само лепоту и одушевљење, већ и епизоде које се крећу између апсурдног и надреалног.

Шта највише смета Италијанима када су туристи у питању

Према истраживању у које је било укључено 1.000 Италијана, а које је урадио портал Preply, 69 одсто њих сматра да туристи немају никаквог поштовања према споменицима. Њих 24 одсто не подноси то што прљају и што су бучни, 19 одсто не може да разуме њихов кулинарски укус, 18 одсто се јежи на чињеницу да странци секу пасту (макароне) као и да их једу прекуване и не „ал денте“ или још горе: кашиком.

Њих 12 одсто не схвата како могу да пију капучино после 12 јер се овај напитак у Италији сматра напитком који се пије само уз доручак, 12 одсто Италијана не разуме зашто им се странци обраћају на матерњем језику као да они морају да знају све језике света, а 10 одсто пријављује да им смета што би туристи волели нон-стоп да ћаскају, њих седам одсто каже да не сачекају да их конобар одведе до стола него седају где хоће, што у Италији није обичај, док њих пет одсто нервира чињеница да не знају чак да кажу ни „ћао“ нити хвала „грације“, то јест хвала на италијанском.

Гастрономске комбинације које изазивају шок

На кулинарном фронту, необичне жеље се умножавају алармантном брзином. У Венету, региону бакалара и престижног Амароне вина, редовни су гости они који траже шпагете са сипиним мастилом, али категорички без сипе, печену рибу уз обилно посипање пармезаном, или чак јагњетину уз врући капућино.

Не недостају ни комбинације од којих се Италијани згражавају – кечап на морским плодовима, мајонез на аматричани, цеђени сок од поморанџе у који је сипана кафа са ледом, палачинке са сланином, чедар сиром и – нутелом. Један незабораван случај укључује јапански пар који је мирно наизменично узимао залогаје печене рибе и профитерола од чоколаде.

Многи угоститељи, користећи комбинацију резигнације и ироније, покушавају да едукују без наметања. „Требало би да им будем кулинарски водич“, каже Јакопо Натале из ресторана "Yard" у Верони, али на крају крајева, додаје, „свако једе како жели. Одређене комбинације ми никад не бисмо направили, али ако гост инсистира…“

Други, попут престижног ресторана "Le Antiche Carampane" у Венецији, остају непоколебљиви: „Риба се једе природно, без икаквих додатних зачина“. Ипак, не могу да забране туристима да стављају љуту паприку на рибу ако то воле. Не недостаје ни топла чоколада усред лета на температури од 40 степени.

Верона и њен мистериозни „Колосеум“

Међу уметничким градовима, Верона представља привилеговано место за посматрање туристичких бизарности. Локални водичи редовно причају о посетиоцима који постављају питања попут: „Да ли смо у Верони или у Риму?“ или „Ако нисмо у Риму, зашто овде постоји Колосеум?“.

Неки се чак распитују зашто спољашњи прстен арене није „реконструисан“, док други безбрижно користе историјске фонтане за освежавање, не схватајући да су то заштићени споменици.

Аурора Солда, лиценцирани туристички водич, истиче да су иза оваквих питања често дубоке културне разлике и недовољно познавање историје. „Постоје они који се ослањају на фреске или додирују камен стар хиљадама година да провере да ли је прави. Проблем је што таква понашања постепено уништавају нашу баштину", објашњава Солда.

Између фотографисања ролетни као „аутентичних италијанских детаља“ и импровизованих пикника на степеницама Дома трговаца (Domus Mercatorum), водичи свакодневно балансирају између безазлене туристичне радозналости и отвореног непоштовања културне баштине, што је проблем који се погоршава изостанком адекватне контроле и активношћу илегалних водича који шире маштовите, нетачне информације.

Планинске авантуре између селфија и диња

Врхови Оробија и бројних других италијанских планинских масива доживели су прави бум последњих година. Захваљујући пандемији и растућој жељи за отвореним простором, планине су постале магнет за нове посетиоце који, нажалост, нису увек спремни да се суоче са изазовима веће надморске висине. И који се апсолутно не информишу када крећу пут нових авантура. До те мере да пошто нису у физичкој кондицији, телефонирају спасилачким екипама да им пошаљу хеликоптер.

Паоло Валоти, бивши председник ЦАИ (Италијански планински клуб) из Бергама, дели са новинарима невероватне анегдоте: „Срећем људе који су први пут на планини на 2.500 метара висине, обучене у кратке панталоне, без јакне и са потпуно неадекватном обућом. Пре неки дан је испред туриста био снежни мост висок три метра, крајње опасан за прелазак. А недалеко одатле људи обучени као за шетњу по градском центру. Довољан би био један погрешан корак да се догоди трагедија“.

Наиме, и ко познаје планинске путеве као свој џеп и провео је живот на њиховим врховима зна да живот на планини може да се изгуби за трен ако се саплетете или вас погоди камен који је долетео са висине.

Планински спасиоци упозоравају стално да су људи потпуно неинформисани и да крећу на планину а не знају куда треба да се крећу тачно и која им је опрема потребна. „Видели су неку фотографију на Инстаграму и мисле да је лако стићи дотле само да би и они имали исту слику. Морали смо да спасимо више од 40 људи у Вале деи Мулини јер нису знали колико је тежак тај пут“, каже Дамијано Карара из спасилачке екипе.

Најзанимљивије приче долазе из планинских хотела, где се управници свакодневно суочавају са бизарним захтевима. Од захтева за „пршутом и дињом“ на 1.900 метара висине. У планинским домовима људи у августу траже топлу воду за туширање не схватајући да се топла вода на висини од скоро 3.000 метара користи само за прање посуђа.

Оштећивање споменика и мере које би могле да се предузму

Случај 19-годишњакиње која је урезивала у зид Торња у Пизи срце са својим иницијалима те добила казну од 2.000 евра није свакако једини. Често туристи покушавају да угравирају своје иницијале или срца са именом вољене особе на Колосеуму попут туристе који је након вандалског чина написао мејл градоначелнику Рима у коме се извињава.

У Венецији као и у Фиренци туристи седе на степеницама важних споменика, једу и остављају иза себе прљавштину и неред који доводи до сакупљања птица и још веће прљање града.

На Сардинији се пре неколико година догодило да су две туристкиње покушале да однесу 40 килограма песка са плаже, што је кажњиво, јер на том острву песак убрзано нестаје, а крађа је један од узрока. Оне су изјавиле да су изненађене јер нису знале да је то забрањено.

Многи туристи покушавају да се попну на споменике да би направили селфије, али то се не завршава увек на најславнији начин – или падну или бивају кажњени.

Непоштовање земље у којој се налазе показали су и туристи који су се овог лета скинули голи у центру места Кортина која ће бити домаћин заједно са Миланом Зимских олимпијских игара 2026. не би ли се пресвукли. Гувернер региона Венето Лука Заја, изјавио је да тај врло посећени регион није луна парк у коме свако мисли да може да ради шта хоће.

Случајеви који су забележени овог лета иду од остављања прљавих пелена у тањирима, до људи који шетају у танга гаћицама или без мајица у центру градских летовалишта и оних који се сунчају у парку у Падови поред важних споменика. Тамошњи гувернер је предложио структуралне мере против оваквог понашања који укључују и „даспо“ тј. забрану повратка на одређена места и приближавању граду или деловима града таквих туриста, са чиме се удружење хотелијера слаже.

Између осмеха и забринутости

Неке од ових епизода несумњиво могу да наведу на осмех (када се ради о храни или грешкама у лоцирању историјских споменика), али истовремено откривају све већу дилему савременог прекомерног туризма: како ускладити традиционално италијанско гостопримство са потребом поштовања осетљивих локација?

Како задржати дух аутентичне добродошлице, а ипак заштитити крхка природна окружења и непроцењива историјска блага?

Било да се ради о захтевима за пршутом и дињом на висини од 2.500 метара, кечапу на лингуинама са плодовима мора или „Колосеуму“ у срцу Вероне, реалност је да глобални туризам меша културе, навике и неизбежне ексцентричности.

За оне који раде у сектору, права уметност постаје научити како да се све то поднесе са довољно стрпљења, професионалности и, што је можда најважније, здраве дозе ироније. А за власти изазов не би ли спречили даље уништавање земље.