У сенци Афродите: Путовање кроз камени сан древне Афродизије

Аутобус нас вози турском покрајином Ајдин. Унаоколо су камените падине обрасле медитеранским биљем и безљудни предели под јутарњим сунцем. Промичемо заправо античком Каријом, земљом коју су колонизовали Грци, а потом потчинио и припојио моћни Рим.

Код турског села Гејре аутобус ће скренути на паркинг иза којег је улаз у главни град римске провинције Карије. Управо је име те земље сачувано у имену турског села. Град је основан око једног руралног светилишта посвећен грчкој богињи лепоте, љубави и пожуде Афродити.

Град је уживао привилегије јер се у митридатским ратовима у којима је понтски краљ Митридат Велики оспорио римску превласт у Малој Азији, на време определили за победника – за Рим. Осим тога, у грађанском рату унутар Рима опет су се паметно кладили на победника – на цара Августа. Он је умео то да цени.

Већ на улазу, у близини музеја који не ради због тога јер је недавни земљотрес можда пореметио статику, налази се низ саркофага. На њима је Медузина глава која покојника чува од зла.

Иначе, грчки мит нам приповеда о некада лепој девојци Медузи коју је обљубио Посејдон – једни кажу да је пристала на ту љубав, други да се све десило против њене воље. Богиња Атина, којој је Медуза заветовала своју невиност, претворила ју је по казни у чудовиште. Змије у коси, ужасан поглед који свакога претвара у камен. Медузу је убио Персеј и њену главу донео Атини.

Током времена Медузине главе постале су главни чувари покојника од зла. Тако су их овде у камен уклесали мајстори из античке Афродизије.

Град мајстора

У античка времена око града су били каменоломи, велика налазишта мермера. То је град учинило познатим и – богатим. Кипови из Афродизије куповани су и у далеким покрајинама царства. Дода ли се овоме и производња вуне и памука, већ може да се замисли живот на улици којом идемо: Из мајсторских радионица допиру оштро кљуцање длета и удари чекића. Мермерна прашина се меша са воњем урина који је употребљаван за штављење коже. Испред радњи су ћилими и тканине. Метропола живи.

Вероватно би тадашњи становници града били веома зачуђени када би угледали бели зид на којем су препознатљива лица са различитим експресијама. Археолози су заправо пажљиво наслагали фриз на фриз. Првобитно су ове мермерне траке биле на колонадама јонских стубова који су окруживали главне тргове. Овако наслагани, спојени украсним венцима, ови ликови изгледају као бизарна галерија са различитим маскама и карактерима.

Неко време остајемо пред тим лицима старим два миленијума. Застрашујуће је и дирљиво да у њиховим цртама препознајемо емоције савременика. Одавно је рука која их је исклесала постала прах. Али у мермеру замрзнут израз допире кроз време до нас. И ми разумемо поруку.

Туристи широм света пре или касније у проспектима који рекламирају Турску наиђе на неку фотографију из Ефеса. Ово археолошко налазиште је у сенци те главне атракције. Али се стотинак километара пута од Егејског мора у Анадолију свакако исплати. Јер је географска забаченост античког града допринела томе да његове рушевине буду одлично очуване.

Тај утисак се појачава када се човек приближи једној грађевини која стоји насред ливаде. Ради се о капији која се у римској архитектури зове тетрапилон. Кроз њу се ишло до главног светилишта, Афродитиног храма.

Када се посетиоци диве овој грађевини обично не обраћају пажњу на скроман гроб у њеној близини. Ту је сахрањен професор Кенан Тевфик Ерим. Рођен је 1929. у Истанбулу, а умро је 1990. у Анкари. У заградама тих бројки не стоји његово животно дело, али је он њиме окружен. Син турског дипломате који је студирао у Швајцарској и Сједињеним Државама од 1961. је био на челу археолошких ископавања у Афродизији. Већ годину дана после смрти професора који је три деценије живота уложио у реконструкцију овдашњих монументалних грађевина, завршено је обнављање и ове монументалне капије.

Последња жеља професора Ерима је била да га сахране у Афродизији. Жеља му је испуњена. Редак је пример овакве загробне правде – археолог има вечну кућу усред свог животног дела.

Следећа грађевина коју ћемо посетити била је посвећена култу тела. Радило се о стадиону.

Његове димензије су нас заиста изненадиле. Широк 60 метара, дужином од 270 метара, са тридесет редова за седење могао је да прими 30.000 људи. Атлетска надметања су у античком свету била изузетно важна. Пењем се до последњег реда да обухватим погледом целу грађевину. Исти осећај као у данашњим великим спортским аренама света. Само што је ова стара два миленијума.

Стадион је један од најбоље очуваних на просторима бившег Римског царства. Затворених очију човек може да призове хук гомиле, да чује повике такмичара. Али то је само довикивање турског водича који дозива чланове немачке групе туриста како би пошли даље.

Храм и позориште

За разлику од Ефеса, култног места Артемиде, Афродизија је настала око Афродитиног култа. Њој је био посвећен и главни градски храм, према чијим остацима корачамо кроз врели анадолијски дан.

Афродитин култ је нејасног порекла. Има неколико тумачења њеног имена и порекла. Једни је виде како се уздиже са феничанског истока, други како код Кипра израња из морске пене. Ова друга прича, коју дугујемо Хесиоду, има свој сурови ток. Урана је син Хрон кастрирао и његов уд преко главе бацио у море. Оно се запенило и породило Афродиту, богињу чулне пожуде, лепоте и телесне љубави.

У раном 1. веку пре нове ере почела је градња храма. Историјски извори наводе да је на истом месту постојао старији храм. Нови храм је образовао језгро око којег се развило градско насеље. У потпуности је био изграђен од мермера. Сачувано је свега петнаест јонских стубова. Тешко начети земљотресима, зубом времена и небригом, они су пропадали све до педесетих година прошлог века, када су учвршћени гвозденим носачима. Али и њих је почело да разједа време, па су 2004. обновљени сви носачи.

Ваља рећи да је победа хришћанства у Римском царству значила и успостваљање нетрпељивог односа према паганским божанствима. Храм је претворен у базилику.

Град је имао чак две агоре – главна пијачна трга. Није смело да недостаје ни римско купатило названо по цару Хадријану. Што смо дуже боравили овде, то смо се више дивили бившем сјају града. Али ту је била и зебња која каже да и оваква људска дела могу да се уруше, да из њих ишчезне живот.

Кренули смо десно поред остатака храма уз једно узвишење. На његовом врху се оку понудио леп призор. Једном оваквом граду није смело недостајати позориште.

Водич нам објашњава где је била почасна ложа, где су глумци чекали на наступ и како је публика улазила у позориште. Иза позоришта постојао је још једно римско купатило.

Фасцинира ме помисао да су у време настанка ове грађевине, пре 18 векова, исти закон, иста култура, исти начин живота владали одавде до Лисабона, скоро 5.000 километра копненим путем. Није чудо што се царство распало, већ је чудо што је тако дуго постојало.

Кроз Стрму земљу

Одмах иза позоришта налази се Себастион, велелепна грађевина посвећена цару Августу. Специјалне везе са далеким Римом биле су становницима града веома важне.

Пре изласка из археолошког комплекса, свратили смо на изложбу фотографија једног од најзначајнијих турских фотографа прошлог века, који је умро 2018. у деведесетој години живота, а звао се Ара Гулер.

Он је фотографисао село Гејре пре него што је поново постало један од најважнијих турских археолошких локалитета. Призори сељака који седе међу античким рушевинама и пуше или напасају стоку делују нестварно у односу на данашње стање.

Одлазимо из Афродизије са утиском да смо били на важном месту античког света. Оно је запустело још од 7. века, земљотреси и освајачи су учинили своје. Није било повратка на стари сјај. Возимо се према Бодруму, некадашњем каријском Халикарнасу, где је кажу рођен Херодот, отац историје. Тамо је једном стајала гробница краља Маузола по којој су сви каснији монументални гробови добили име – маузолеј. Иза аутобуског стакла промиче Карија – име јој у преводу значи „стрма земља“.

Сетим се да је у граду чију смо камену сенку управо посетили рођен Александар Афродизијски, филозоф који је догурао до шефа перипатетичке филозофске школе у Атини. Звали су га Егзегета, јер је у танчине познавао Аристотелово дело. Овде, међу овим брдима, на овим улицама, зачела се његова мисао о „делатном уму“, како је филозоф, први пут у историји, назвао Творца.

Све што мислимо и пишемо, све што говоримо, па и ове речи, претвара се у појмове када наш природни ум упије форме из божанског делатног ума. Свиђа ми се та мисао. Онда и ово путовање, тек пошто сам нешто забележио о њему, постаје део свеукупног делатног ума .