Хајнеов град на Рajни: У Диселдорфу се историја, пиво и рок музика стапају у незаборавну причу

Диселдорф је у мојој биографији био споредна, али константна чињеница. Први пут сам у град дошао са извесним господином Лампертом. Он је у Ахену, где сам крајем деведесетих студирао, имао фирму која је радила само викендом. Организовао је бувље пијаце. Иначе је био чиновник канцеларије за странце града Ахена.

Запошљавао је хонорарно студенте као редаре. Једном или два пута месечно позивао би ме телефоном и питао да ли сам расположен да у недељу будем редар на бувљаку у Диселдорфу. Полазило би се у цик зоре Лампертовим комбијем. У њему четири или пет поспаних студената, припадника друштвеног слоја који пати од хроничне беспарице.

У Диселдорфу бисмо се појављивали пре седам. Место за бувљак је било одмах поред железничке станице, око комплекса зграда који се звао Immermannhof – Имерманов двор.

Остајало се до касно навече. Имао сам наранџасти прслук и блок са рачунима. Неки трговци старудијама плаћали су одмах, други би покушали да се цењкају. Неки су се пред редарима премештали по три пута. Био је то живописан, виталан и помало тужан свет.

Када сам овај пут стигао у Диселдорф, имао сам времена да проверим да ли је Имерманов двор још увек тамо где је било пре више од четврт века. Пословну зграду су назвали по једној од главних улица града – Имерманштрасе, иначе познатој по концентрацији јапанских ресторана и радњи, јединственој у Немачкој.

Диселдорф има преко 600.000 становника, од тога десетак хиљада Јапанаца. Улица је иначе добила име по правнику, писцу и позоришном занесењаку Карлу Имерману, који је првом половином 19. века задужио овдашњу позоришну сцену.

Диселдорф ме је подсетио да је сећање једини времеплов који смо изумели, па сам за трен био у својој 1999.

Коњске јабуке за краља

Најпре сам се упутио према улици која је без сумње понос града. Краљева алеја заправо није носила то име када је настала. Алеја кестенова или Нова алеја јесу имена сачувана још из времена француске владавине.

Али пошто је Диселдорф постао главни град пруске Рајнске провинције, револуционарне 1848. побуњена омладина је свог владара, пруског краља Фридриха Вилхелма IV, дочекала – коњском балегом. Краљ се изгледа баш наљутио што су поданици у његовом правцу бацали „коњске јабуке“ како балегу називају Немци. Да би изгладили ствар људи из градске управе су три године касније одлучили да улици дају краљевско име.

Оно што је за Берлин Курфирстендам, а за Париз Јелисејска поља, то је за Диселдорф Краљева алеја – Königsallee. Реч је о једној од најтраженијих и најскупљих улица у Немачкој. Све што је од значаја у свету моде овде је заступљено.

Али данас сам у град дошао без женске пратње па поред излога са скупоценом робом пролазим без веће страсти. Више ме занима поглед са моста на дрворед и Градски јарак – некада је то била вода испред бедема која је онемогућавала непријатељима да се домогну зидина.

Зашао сам насумично у бочне улице у потрази за местом где ћу направити паузу. То у Диселдорфу барем није тешко. Град има надимак „најдужи шанк на свету“. Пада ми у очи сличност са локалима у Келну. Чак су и боје локалног фудбалског клуба који се зове „Фортуна“ исте као и оне коју има Фудбалски клуб „Келн“ – црвено-беле.

Диселдорф се поноси пивницама као што је Шумахер. „Алт“ је врста тамног пива које се пије у овом граду. Сличности понекад произведу нарцизам малих разлика. Људи из Келна и Диселдорфа доживљавају једни друге као љуте такмаце. Четрдесетак километара који деле ова два града за многе су непремостива ментална препрека. Људи говоре исто наречје, имају исте карневалске светковине, исти врсту хумора.

Сећам се да је син једног познаника, пре двадесетак година у мом келнском комшилуку, у пубертетском жару предложио оцу да сваког човека из Диселдорфа милом или силом врате са келнске железничке станице у његов град. Отац га је учио трпељивости према свим расама и нацијама – једини изузетак, подупрт отровним примедбама, били су људи из комшијског града. Срећом, отац је младом локалном патриоти објаснио да је то непријатељство заправо врста домаћег хумора.

Ипак, и једни и други брижљиво чувају доказе да је њихов град значајнији и лепши од суседног. Швапски путописац Карл Јулијус Вебер је оставио запис који се у Келну радо прећуткује, а у Диселдорфу са још већом злурадошћу цитира: „Ведри Диселдорф се двоструко допадне, ако се у њега дође из мрачног Келна“.

Иначе, претеривање је било Веберово омиљено стилско средство. Тај човек је у тестаменту одредио да му на гробу праве колут напред и запале цигаре. А као епитаф је одредио следећу реченицу: „Овде леже моје кости, волео бих да су твоје“. Породица му није услишила жељу да не би изазвала скандал на гробљу.

Хајнеов град

Одлучио сам да пешачим према обали Рајне, и то према оном делу у којем никада нисам био. Иза карактеристичног телевизијског торња сместила се лука за јахте, а одмах иза ње модерна „Медијска лука“. Али пре тога, обишао сам споменик једном од највећих немачких песника Хајнриху Хајнеу.

Диселдорф је незамислив без Хајнриха Хајнеа. По њему се зову алеја, универзитет, главна књижевна награда. У граду постоји неколико споменика.

Рођен је у јеврејској породици 1797. Ту је удахнуо француски револуционарни дух. Али његов град је после Наполеоновог слома припао Пруској. Он слободу од 1931. тражи у Паризу. Свестан је свог значаја за немачки стих. У писму свом брату Максу он августа 1837. пише: „Вероватно ће се са мном повећати број оних најплеменитијих и највећих људи Немачке, који ће крочити у гроб сломљеног срца и поцепаног одела. У Диселдорфу ће ми ваљда тада подићи споменик.“

То са спомеником неће ићи тако лако. Песник је умро је у егзилу 1856. Сећам се да сам био на његовом гробу у Паризу. У Немачкој се у 19. веку његова постхумна слава шири, јављају прве иницијативе за постављање споменика.

Један је био скоро постављен у Диселдорфу, али су се иницијатори посвађали, па је статуа завршила на Крфу у приватној резиденцији аустроугарске принцезе Елизабете која је обожавала Хајнеово дело. Уследило је још неколико споменика који су постављани па склањани – нацисти баш нису волели Хајнеа. Од 1953. споменици су опет на различитим местима у граду – пред Универзитетом, у Еренхофу. Ја стојим пред једним од пет споменика, пред оним који је изазвао и највеће контроверзе.

Диселдорфски вајар Берт Гересхајм је 1981. године, према сопственим речима, поставио упитник, а не споменик. Назвао га је „Подељени Хајне“.

Медијски град

Место које је настало на ушћу реке Дисел у Рајну добило је име по притоци. Њено име у својој германској основи thusila значи шумећа. Село на запенушаној реци. Оно је у другој половини 13. века добило градске привилегије. Својим положајем је предодређено да постане седиште неколико војводстава, пруске Рајнске покрајине, да би после Другог светског рата постао главни град западнонемачке покрајине Северне Рајне – Вестфалије.

Католичко становништво је у већини. Притом мало ко зна да је почетком 17. века владар војводства био протестант, па је то била доминантна верзија хришћанстве све док се тај исти владар није предомислио и прихватио католичанство.

Али за данашњи изглед Диселдорфа највидљивије последице је оставила владавина француских револуционарних трупа и Наполеона. За непуну деценију су уклоњене старе зидине утврђења и самостанске грађевине. По узору на Париз настали су булевари. Уведено је грађанско право.

Избијам на Рајну код моста на „Рајнском колену“, како овде зову место где се Рајна предомислила и после хировитох заократа на југ опет променила ток према северу. Одлазим лево према телевизијском торњу и модерној згради покрајинског парламента.

Северна Рајна – Вестфалија има преко 18 милиона становника, а ово је њихов политички центар. Шеталиштем уз Рајну стижем до луке за јахте са модерним зградама смелих обриса. „Медијска лука“ је пример како се стара, суморна историјска лучка област на Рајни успешно претвара у атрактивну пословну и стамбену четврт.

Преко 800 фирми из области медија, комуникација, рекламе, населиле су се овде. У искушењу сам да ту седнем на кафу, али знам да бих пропустио доста тога, јер ме чека староградска врева на обали.

Као да одмах морам кући

Погледа ли човек за сунчаног дана Рајнску променаду, може да препозна обрисе куле чији је први спрат био део Диселдорфског замка из 13. века. Данас је ту смештен Музеј бродарства. Одмах иза куле је шиљак звоника базилике Светог Ламберта. Бродови који клизе низ Рајну.

Хајне је о свом родном граду оставио запис: „Град Диселдорф је веома леп, а када човек издалека мисли на њега и случајно је тамо рођен, спопадне га чудан осећај. Тамо сам рођен, и чини ми са као да одмах морам кући“.

Посматрајући променаду уз реку у сунчан дан, могу да разумем Хајнеову носталгију.

Шеталиште има два нивоа. Горњи сачињава променада која се надноси на само шеталиште уз обалу као балкон. Сунце овамо измами људе, па променада више личи на вашариште са пуно кафеа. На једном месту можете бесплатно да седнете и уживате у сунцу и погледу на реку – на Рајнске степенице.

Одолим и овом искушењу. Сећам се да сам пре двадесетак година седео у једном од ових локала, у сличан дан – сунчеви зраци су тамно диселдорфско пиво претварали у махагони – и од целог тог дана остала ми је само слика реке која тихо тече и људски жамор који моју опружену душу придржава и љуљушка као тонска мрежа.

Мој следећи циљ је нешто ниже низ Рајну. Пролазим поред светски познате Академије уметности и долазим до ансамбла зграда који се зове Еренхоф. Тамо се налази Уметничка палата у којој је последњи дан изложбе Герхарда Рихтера, светске звезде међу немачким сликарима.

Међутим, ред пред изложбеном халом је тако велики да се враћам назад. Осврнем се и осмотрим људе који стрпљиво чекају. Све генерације. У овој земљи очито воле и поштују своје врхунске уметнике.

На врху Еренхофа је „Тонска хала“, диселдорфско музичко светилиште са препознатљивом куполом.

Изграђена је 1925. као планетаријум и универзална хала за разне приредбе. Пошто је стара концертна сала страдала у Другом светском рату, а „Тонска хала“ само оштећена, послератна филхармонија се уселила ту. Тек крајем седамдесетих зграда је врхунски обновљена, па је првобитни стил – „експресионизам опеке“ заблистао старим сјајем.

Концертни простор испод куполе прима 2.000 људи и спада у првокласне музичке адресе Немачке.

Диселдорф је иначе један од значајнијих музичких центара земље. Љубитељима тврђег звука одмах ће на памет пасти легендарна панк група "Die Toten Hosen" – Мртве панталоне. Они су у немачкој савременој музици оставили тако дубок траг, да су доживели ироничну судбину свих рок бунтовника – постали су живи класици.

За познаваоце постјугословенске рок сцене није непозната чињеница да је немачко-српски бенд „Тровачи“ из овог града, јер су Београђани, браћа Рабреновић, одавно у Диселдорфу код куће.

У шетњи градом наишао сам на још једну успомену. Иза споменика који подсећа на чињеницу да је првом половином 19. века композитор Феликс Менделсон Бартолди био музички директор града, налази се Немачка опера на Рајни.

Има томе можда десетак година, у тој опери сам уживао у одличном извођењу Бизеове опере Кармен. Тек сада постајем свестан чињенице да сам се у Диселдорфу током деценија обрео у различитим улогама: Сиромашни редар на бувљаку, обични излетник из Келна који цевчи пиво, уживалац врхунске оперске уметности.

Још један круг Старим градом

На крају насумично шврљам староградским језгром. У близини обале низ уличица заправо су шпалири са кафаницама и пивницама. Овде се једе и пије, гласно смеје и наздравља.

Иза тог реда је централни градски трг. Као и већина главних градских тргова настао је у близини главне цркве као пијачни трг. Тако се и зове – Марктплац. Први пут је споменут у сачуваним документима 1392.

На тргу се налази једна од најзначајнијих споменичких фигура коњаника у Немачкој. Италијанско-фламански сликар Габријел де Групело је почетком 18. века излио фигуру коња и коњаника за изборног кнеза Јана Велема. Племић је до те мере био задовољан да је вајару поклонио кућу на тргу која му је пре тога била привремено уступљена као ливница за споменик.

Једнако значајна је и градска већница која доминира тргом. Њена историја сеже у 16. век. Она памти све свечане и мучне тренутке града, сав сјај и беду европске историје.

Одлучио сам да се одморим на неком месту где има сунца, а нема гужве. У Диселдорфу није лако пронаћи таква места. Имам среће, једна клупа на Бургплацу је слободна.

Једино друштво ми праве гимнастичари који управо показују вештину која се стручно назива „премет странце“, а ми смо је у основној школи звали „звезда“.

За потребе овог текста назваћу гимнастичаре који изводе ту вежбу – преметачи.

Само што су ови обешењаци од бронзе. Заправо, седим испред фонтане и посматрам клинце, замрзнуте уметниковом руком у обешењачком вратоломном надметању.

Локални песник и драматичар Ханс Милер-Шнајдер је имао част да фонтану украси својим стихом: „Нека свет ведри и облачи – ми ћемо остати преметачи“. Тиме се у лице града на локалном наречју уписује сећање на то да је много пре појаве првих гимнастичких клубова у месне обичаје спадало надметање у прављењу звезде.

То баш одговара карневалском лудилу које се као најсветија традиција негује и овде. Оно је очито заразно, јер и ја из чиста мира почињем да римујем: „Колико год нас живот тлачи, ми остајемо преметачи“.

Одлазим из Диселдорфа размишљајући о том лековитом ставу према животу – када ти је мука закотрљаш се у звезду. Хајнрих Хајне је добро познавао људе свог језика: „Код Немаца је лепо ово: Нико није толико луд, а да не нађе некога још луђег који га разуме“.