Србија би због климатских промена могла да остане без Панчићеве оморике

Треба пронаћи адекватне врсте за пошумљавање, уз истовремено очување постојећих биљака и животиња. Као ни људима, ни шумама не пријају дуги периоди веома високих температура.

Осим што могу да утичу на сушење дрвећа, неретко су и узроци шумских пожара. Климатске промене угоржавају опстанак готово свих врста дрвећа у Србији.

„Резултати најновијих и најзначајнијих европских истраживања показали су да је у задњих 30-40 година на простору Европе отежан раст и констатовано смањене виталности, а тиме после и здравственог стања шума букве, која је наша најраспрострањенија врста дрвећа, те да је будућност букве у Европи и нашој земљи проблематична. И наша нова истраживања показују да ће се ареал букве смањити и да ће она бити потиснута ка вишим надморским висинама“, наводи декан Шумарског факултета у Београду, проф. др Бранко Стајић.

„Такође, најновији резултати наших истраживања, показују да постоје негетавне промене у реакцији и храстова, борова и што је посебно проблематично Панчићеве оморике, као наше реликтне врсте дрвећа, која расте само код нас и мањим делом у Босни и Херцеговини, на повећање температуре и смањење количине падавина. То може имати катастрофалне економске и еколошке последице по нашу земљу“, додаје наш саговорник.

Утврђено је, каже, и да храст китњак још може да поднесе повећане температуре ваздуха и смањене количине падавина током јуна и јула.

„Међутим, у годинама када су и у августу забележене надпоросечне температуре ваздуха и значајно мање количине падавинама него што је то вишедеценијски просек, прираст и виталност ове врсте дрвећа се значајно смањује и стабла почињу да се суше. То указује на потенцијалне проблеме у будућности за целу нашу земљу, имајући у виду да је храст друга врста дрвећа по распрострањењу код нас“, објашњава Стајић.

„Четинарско дрвеће, посебно, смрча и јела су врло угрожене, јер трпе највећи притисак због недовољне количине и неравномерне расподеле падавина. У угрожене врсте спада и јасен чији опстанак доводи у питање паразитска гљива, брест којег је болест скоро у потпуности потиснула и питоми кестен због тзв. „рака коре“, наводи мастер инжењер шумарства Борис Ивановић из ЈП „Србијашуме“.

Осим суше и појаве болести изазов за шуме су и екстремно ниске температуре.

„У шумама на подручју источне и југоисточне Србије крајем 2014. проузроковане су штете на изузетно великој површини, настале због ниских температура и стварања ледених омотача на гранама у крошњама дрвећа. Услед јаких ваздушних струјања дошло је до ледолома и извала одређеног броја стабала. До данас нису у потпуности саниране штете у смислу стабилности шумских састојина на том подручју“, каже наш саговорник.

Све чешће шуме оштећује град, а иза суперћелијских олуја неретко остају поломљена и ишчупана стабла из корена, као што се то прошле године у већој мери догодило на шумском подручју у Војводини.

Да би се смањио негативан ефекат климатских промена неопходно је сачувати шуме које имамо, али и пошумити нови простор. Међутим, управо ове промене праве проблеме и приликом оснивања нових шума и приликом вештачког обнављања постојећих. Због тога се често исте површине више пута пошумљавају.

Традиционална садња, кажу стручњаци, све мање може да се примењује у пракси и потребно је изнаћи нове технологије.

„Суше и жеге утичу на то да саднице, и када се посаде и када се приме, настављају да буду угрожене због изостанка адекватних услова за раст и развој. Услед константних промена климатских прилика све више се скраћују повољни периоди за садњу садница. Вегетација креће раније, након чега се све чешће јављају касни пролећни и рани јесењи мразеви који могу имати изузетно негативан утицај на младе тек посађене биљке“, објашњава Ивановић.

„Из истих разлога изостаје или је нередован урод семена шумских врста дрвећа, које је неопходно за производњу адекватног садног материјала високе генетске вредности, што за последицу има слабију отпорност садница“, прецизира овај стручњак из „Србијашума“.

Свака трећа садница успе

Акције пошумљавања, кажу стручњаци, морају се спроводити у сарадњи или под патронатом шумарске науке и струке.

„Потребно је имати сазнања о томе где се и како сади, али и коју врсту дрвећа и када треба садити. Какав коренов систем је адекватан и о још низу уже стручних питања и недоумица, а све имајући у виду јако дужа и врелија лета, са дужим периодима без падавина, што у многоме утиче на то да је успех пошумљавања данас сувише често врло скромних домета“, објашњава професор Стајић.

„Није важно колико се садница засади већ колико се истих прими тј. преживи прву сезону раста. Сведоци смо великих акција оваквог профила које нису дале и велике резултате, где је проценат примања садница био испод 30 процената, па и мањи, а има места где је садња у потпуности пропала, са нула одсто преживелих садница“, истиче наш саговорник.

Најважнија питања на која наука данас мора да пронађе одговоре су: могу ли наше најзаступљеније врсте дрвећа да се адаптирају довољно брзо на овакве промене климатских услова, ако могу, које су то врсте дрвећа и до којег обима се могу адаптирати на уочене суше и смањење падавина и влажности, као и које врсте дрвећа се могу користити да се повећа отпорност и адаптивност наших шума.

„Време потребно да се нешто стварно сазна и да се може са довољном сигурношћу знати како нека нова врста утиче на шумски екосистем је велико и превазилази људски век и не можемо са сигурношћу да говоримо о томе док не прође бар неколико циклуса раста, развоја, обнављања. Међутим, није добро уносити нове алохтоне врсте дрвећа у наше шуме. Најчешће су то инвазивне врсте, њихово даље ширење је неконтролисано, са собом најчешће носе и неке нове, нама непознате патогене и представљају велику претњу аутохтоним врстама“, упозорава Ивановић.

У овако изазовним временима јако је важна правилна нега и заштита шума, а како би им се помогло да се брже и лакше адаптирају на нове услове. То, пре свега, подразумева редовно уклањање слабих, болесних и оштећених јединки као извора заразе, уклањање престарелих стабала и ослобађање простора за раст младих биљака. Такође, након настанка штета изазваних било којим узрочником, санација оштећених шума мора се завршити што пре како би се предупредиле нове штете.