Ново лице Ћеле-куле – шта лобања може да открије о Стевану Синђелићу

Пројекат „Ново лице Ћеле-куле“ започео је 2023. године фотограметријским скенирањем лобања уграђених у Ћеле-кулу, а сада је направљен нови корак – лобања за коју се верује да припада војводи Стевану Синђелићу снимљена је компјутерском томографијом.

Милан Симоновић из Друштва за академски развој објашњава да ЦТ снимак, за разлику од раније коришћене методе, омогућава истраживачима да виде и унутрашњост лобање.

„Фотограметријска метода била је нешто што можемо видети само споља, док нам ЦТ скен, односно компјутерска томографија, омогућава да видимо и унутрашњост, стање костију у самој лобањи. То нам може открити мало више о животу тог појединца за кога се верује да је Стеван Синђелић“, наводи Симоновић.

Од костију до изгледа лица

Иако се из лобање не може утврдити сваки детаљ нечијег изгледа, научне методе омогућавају да се на основу костију процени дебљина меких ткива на различитим деловима лица.

На реконструкцији ради Фабио Кавали са Универзитета у Трсту, који је, како каже Симоновић, и инсистирао на ЦТ снимању како би се добило што више података неопходних за реконструкцију.

„Постоје научне методе које говоре колико одређеног меког ткива на одређеном делу лобање може да постоји“, објашњава Симоновић.

На основу таквих података могуће је направити дигиталну реконструкцију лица. Ипак, неки детаљи, попут дужине бркова, боје очију или косе, не могу се утврдити на овај начин.

Историјски извори, напомиње Симоновић, показују да су устаници у време Првог српског устанка углавном имали велике бркове, који су били и једно од обележја по којима су се разликовали од припадника османске војске.

Повреде које могу да испричају део приче

Посебно важан део истраживања односи се на повреде уочене на лобањи. Према досадашњим антрополошким анализама, једна од њих настала је још за живота и била је лечена.

„Оно што недостаје на сликама Стевана Синђелића јесте тај неки ожиљак који је имао са те стране“, каже Симоновић.

Од добијених снимака истраживачи очекују да покажу и евентуалне повреде које нису видљиве голим оком.

Симоновић наводи да би, уколико је човек чија се лобања испитује страдао у близини експлозије, унутар лобање могле да остану микрокрхотине које би на то указивале. То би било значајно и због историјских навода о начину на који је Синђелић погинуо у бици на Чегру.

Анализа ДНК би могла да утврди идентитет, али је метода инвазивна

Научници, међутим, на основу реконструкције лица не могу са сигурношћу да потврде да лобања заиста припада Стевану Синђелићу.

„Ми не можемо утврдити тачно ко је појединац кога скенирамо или чије лице реконструишемо. Оно што можемо утврдити јесте да лице које је реконструисано апсолутно припада тој лобањи“, наглашава Симоновић.

Поуздану потврду идентитета могла би да пружи ДНК анализа, али она подразумева узимање и уништавање дела коштаног материјала. Како је Ћеле-кула споменик од националног значаја, таква анализа, према речима Симоновића, није могућа.

Међу браниоцима и једанаестогодишњи дечак

Досадашње анализе донеле су и податке о људима чије су лобање сачуване у Ћеле-кули. Данас их је 57, али за десетак, због степена оштећења, неће бити могуће урадити реконструкцију лица.

Утврђено је да све анализиране лобање припадају мушкарцима различите старости. Међу њима има старијих од 50 година, али и веома младих.

„Имамо дечака од 11 година и он је заправо једино дете које је учествовало“, каже Симоновић.

Према његовим речима, тај налаз указује на састав људи који су се 1809. године нашли у Синђелићевом шанцу.

„То нам говори да је ту било све што је могло да носи оружје. Тако ми барем за сада интерпретирамо те људе“, наводи Симоновић.

Истраживачи су, како додаје, уочили и да би међу појединим људима чије су лобање сачуване могло бити сродника, на шта указују веома сличне фацијалне кости.

Синђелићево лице биће приказано последње

До сада је у оквиру пројекта објављено пет реконструисаних лица. Следеће које ће бити представљено јавности јесте лице једанаестогодишњег дечака.

Синђелићево лице, међутим, биће последње представљено у оквиру пројекта.

„Желимо да дамо значај људима који су били његови саборци, односно онима који су узидани у зид“, истиче Симоновић.

При реконструкцијама се, наглашава, не користи вештачка интелигенција, већ научне методе и знање стручњака који се годинама баве овом облашћу. За детаље који се не могу утврдити из саме лобање, попут боје очију и косе или фризуре, користе се историјски, етнографски и антрополошки извори.

Један од наредних праваца истраживања могао би да буде и покушај проналажења тела људи чије су лобање пре више од два века уграђене у Ћеле-кулу.