Зашто нас храна толико мами – откривено подручје у мозгу у ком се спајају чуло мириса и укуса

Ова открића могла би да објасне зашто људи жуде за одређеним намирницама или им се оне, напротив, гаде, каже Иван де Араужо, неуронаучник са Института „Макс Планк“ за биолошку кибернетику у Тибингену у Немачкој.

Мирис и укус се повезују оног тренутка када загриземо залогај хране, објашњава Путу Агус Хорисантоно, неуронаучник са Института Каролинска у Стокхолму.

Неке хемикалије из хране активирају рецепторе на језику за слатко, слано, кисело, горко… Други молекули, међутим, пролазе кроз непце и активирају рецепторе за мирис у задњем делу носа. Ти такозвани ретроназални мириси оно су што, на пример, разликује манго од брескве.

„Обе су углавном киселе, али управо их арома раздваја“, каже Хорисантоно.

Мозак спаја те сигнале и ствара наш доживљај укуса, али научници су дуго покушавали да открију где се тачно у мозгу то дешава.

У новој студији, Хорисантоно и његове колеге дали су 25 учесника мале количине течности осмишљених да активирају искључиво њихове рецепторе за укус или ретроназалне рецепторе, док су истовремено пратили мождану активност током више сесија.

Раније су учесници били обучени да повезују одређене комбинације мириса и укуса са специфичним аромама.

Истраживачи су затим сузили могућа подручја мозга тако што су издвојили различите регије из снимака и сваку искористили за обуку алгоритама машинског учења. Најпре су алгоритми научили да разликују мождане реакције на слатке и слане укусе.

Затим је Хорисантоно тестирао способност алгоритама да на основу можданих слика погоде који су мирис учесници осетили.

Један од алгоритама са најбољим учинком био је обучен на сликама мождане регије познате као инсула, за коју се раније мислило да реагује само на компоненте укуса, каже Хорисантоно.

То значи да је, када су учесници доживљавали ретроназални мирис или укус повезан са истом аромом, инсула показивала сличне обрасце активности, што сугерише да она тумачи сигнале мириса и укуса на сличан начин.

Друге мождане области изгледа примају сигнале о ароми управо из инсуле, али инсула представља најранију фазу у обради укуса, објашњава Хорисантоно.

Инсула такође надгледа унутрашње органе попут желуца и црева и подсвесно утиче на наше прехрамбене навике и начин на који доживљавамо своје тело. Међутим, веома ју је тешко проучавати јер се налази дубоко унутар мозга.

Истраживања на глодарима показала су да инсула обрађује мирисе – поједине ћелије у њој селективно реагују на комбинације мириса и укуса, што указује на њену улогу у стварању осећаја укуса.

Код људи, до сада није било могуће детаљно проучити њене функције јер софистициране рачунарске и статистичке методе коришћене у овој студији раније нису биле доступне, каже де Араужо.

Хорисантоно је у овом истраживању тестирао само ретроназалне мирисе, али мириси који изазивају жудњу за храном, попут оних које осетимо док пролазимо поред полице са сиром или ресторана, активирају рецепторе у предњем делу носа.

Сада истражује да ли и ти мириси покрећу активност инсуле.