Откривен портал у подземни свет, који се отворио пре скоро 200 година

Усеви нису успели те сезоне. Људи су гладовали. Ипак, упркос свим разарањима, локација вулкана је остала мистерија. Сада, кроз пажљиву анализу пепела из ерупције који је био заробљен и сачуван у леденом покривачу Гренланда, тим предвођен вулканологом Вилијамом Хачисоном са Универзитета „Сент Ендруз“ у Великој Британији пронашао је „кривца“.

Догађај који је на неки начин променио свет коначно је повезан са вулканом Заваритски на Симуширу на Курилским острвима, појасу копна дужине 59 километара који се налази између Русије и Јапана.

Хачисон и његове колеге упоредили су хемијски састав микроскопских крхотина пепела извађених из гренландских ледених језгара са узорцима из вулкана Заваритски и пронашли савршено подударање.

„Проналажење подударања је дуго трајало и захтевалo је широку сарадњу са колегама из Јапана и Русије, који су нам послали узорке прикупљене из вулкана пре неколико деценија“, каже Хачисон.

„Тренутак у лабораторији када смо заједно анализирали две врсте пепела, један из вулкана и један из леденог језгра, био је прави тренутак еуреке. Нисам могао да верујем да су бројеви у анализи идентични. После овога, провео сам доста времена упуштајући се у разматрање старости и величине ерупције”, додао је научник.

Данас, у 21. веку, човечанство има приступ скупу алата који нам омогућавају да идентификујемо места геолошке активности, од глобалних станица за сеизмичко праћење, до сателита за праћење Земље у ниској орбити.

Давне 1831. године, пре скоро 200 година, ови алати нису постојали; тако да би вулканска ерупција на удаљеном, ненасељеном острву лако могла да избегне идентификацију.

Шта се ипак никада није догодило

Једна ерупција за коју се сматра да је одговорна за глобално захлађење од 1831. до 1833. приписана је Бабујану Клару на Филипинима. Ово се, како је откривено у раду из 2018. заправо никада није догодило.

Друга теорија, заснована на сумпору емитованом током ерупције, сугерише да је вулкан можда био на острву Грахам, вулканској маси која се поново појављује у Сицилијском мореузу.

Хачисон и његове колеге открили су да је сумпор у леденим језграма потврдио ерупцију из 1831. на северној хемисфери, али није одговарао овој локацији.

Уместо тога, њихов рад је пронашао доказе о ономе што је познато као Плинијска ерупција, она која је слична ерупцији Везува. Детаљније испитивање микроскопских крхотина вулканског стакла извучених из леда Гренланда показало је потпуно подударање са узорцима из Симушира.

„И имамо кратер да то докажемо. Данас Заваритскијем доминира калдера, шупљи базен који остаје када вулкан експлодира,а ова је вероватно настала током те ерупције 1831. Године“, кажу истраживачи.

Процене тима о запремини вулканске материје избачене из Земљине утробе би изазвале хлађење од око 1 степен Целзијуса – што је упоредиво са ерупцијом планине Пинатубо на Филипинима 1991.

Вулкани на Земљи често остају активни дуго времена, а онај који једном катастрофално избије може то учинити поново. Налази тима сугеришу да удаљене вулкане треба пажљивије проучавати и пратити.

„Постоји толико вулкана попут овог, што наглашава колико ће бити тешко предвидети када или где би могла доћи до следеће ерупције велике магнитуде“, каже Хачисон.

„Као научници и као друштво, морамо да размотримо како да координирамо међународни одговор када се догоди следећа велика ерупција, попут оне 1831. године.

Истраживање је објављено у Proceedings of the National Academy of Sciences.