Од Бога гнева до Бога милосрђа: шта открива Његошева „Луча микрокозма“

У Коларчевој задужбини одржано је предавање „Сатана и Христос“ у „Лучи микрокозма“ поводом 180 година Његошевог дела.

Његош је Лучу микрокозма писао током строгог Великог поста, на хлебу и води, изолован од људи и света, загледан у сопствену унутрашњост. У намери да расветли своју егзистенцију, кретао се мислима у срж идентитета. Ту сусреће лучу, искру која га води, сусреће Бога и остала небеска бића.

„После усхођења душе, а то значи промене статуса песничког, и стања душе у стање духа, дакле, померање ка стању логоса, ми се налазимо у ситуацији да видимо, заједно са песником, небеско позорје. Ту се појављује Бог у разговору са архангелима где се откривају две ствари. Једно је како је свет настао, Божја верзија, а друго је мотиви Сатанине побуне“, наводи проф. др Мило Ломпар, историчар књижевности.

Сатана је представљен као побуњеник у тренутку пада, када доводи у питање легитимитет Божје промисли. У том контексту и појам палог анђела и само зло добијају космички корен.

„У песничком смислу, као један тип песничке религиозности, то је могуће да под открићем снаге Сатанине побуне, Бог и сам открива сопствено померање од једног Бога гнева и јарости, ка једном Богу милосрђа и доброте у којем се Христ појављује као један нови стадијум Божје дефиниције“, додаје професор Ломпар.

Луча микрокозма завршава се визионарски. Последњих 20 стихова Његош посвећује Христу. Представља га као Сатанин пораз. Христос у васиону уноси доброту којом обесмишљава Сатанине заблуде.