На сцени бечког Бурга драматизација романа "Брисање", Томаса Бернхарда

У опусу Томаса Бернхарда испреплећу се две линије – тешко детињство и наслеђе нацизма. Зато је код њега све мрачно, и смрт је једини излаз, као у последњем роману „Брисање“ из 1986. Главни јунак, Мурау, враћа се на аристократски посед у шумама између Линца и Салзбурга, да сахрани родитеље и брата погинуле у саобраћајној несрећи.

Почиње монолог пун беса о оцу слабићу, мајци лицемерки, брату игноранту, и две сестре глупаче. Тако их Мурау види. Уз то долази стид да су родитељи после рата сакривали нацисте. Док мрзи своје, Мурау схвата да онда мора да мрзи и себе. Може ли се побећи од других у себи?

„Не, од тога не може да се побегне. Оно што фасцинира је прича, очигледна, а опет супер-комплексна. Како побећи од искуства које нас је формирало, од искуства које смо ми сами? Никако. Зло у друштву које главни јунак покушава да избрише, оно је и у њему. Пошто не зна како да их раздвоји, он се непрестано врти у кругу. То је хиперинтелигентан текст о нераскидивим нитима које личну и друштвену трауму повезују у једну недељиву“, рекла је Терезе Вилстед, редитељка

Ко се хвата драматизације Бернхардовог „Брисања“, мора бити храбар. Шведска редитељка Вилстед, све присутнија у германском подручју, то сигурно јесте. Успело јој је да унесе динамику у спору причу, да покаже процес стварања личних идентитета независно од конкретног политичког раздобља. Вилстед је визуелно усмерила и дисциплиновала Бернхардов ток свести.

„Хтела сам сцену која ће створити интимну атмосферу са публиком. Тако смо дошли до степеница видљивих са највишег балкона у дворани. Из ансамбла кажу да никада нису видели публику тако добро, па је питање ко кога гледа. Друга последица такве сцене је да су костими и реквизити постали експонати у музеју трауматског искуства. То су мртви објекти из прошлости, али они нас и данас условљавају на стотину начина. Дувачки инструменти на пример, тако богати симболиком - весели су и свечани, некад гротескни, застрашујући кад зову у лов, рат, убијање, у брисање“, истакла је Терезе Вилстед, редитељка.

Главни јунак комада се избрише из живота и из сећања, и то чини добровољно. Не као жртву, већ као казну за читаво своје грешно породично племе. Има нечег врло средњовековног у овој представи, што, скупа са костимима Маје Мирковић, подиже њену атрактивност.