Опчињен Римом, сањао музеј у Требињу... Дучић и богата поставка у Крагујевцу

„Свом милом Требињу – трагом једне визије", назив је поставке из легата Музеја Херцеговине која је отворена у Kрагујевцу. Изложба нас упознаје са богатом збирком личних предмета и поклона које је Јован Дучић оставио свом граду, желећи да Требиње постане град-музеј, град културе. У наредних месец дана у згради старог суда у Kрагујевцу, посетиоци могу да сагледају свестраност Дучићеве личности, који је изнад свега волео свој град и отаџбину.

Требиње му је било као полазиште и исходиште. Женевски ђак, дипломата у девет држава, песник, писац, ерудита, заљубљеник у уметност и лепоту, у мислима је увек носио градић подно Леотара.

Опчињен вечним Римом, планирао је да у Требињу оснује музеј. Стотинак фрагмената римске камене пластике, шаље бродом 1935. године.

„Украшавајући свој родни град античким скулптирама је и истовремено и покушај да се истакне та старина а и археолошка вредност не само Требиња, него и Херцеговине“, рекла је Ивана Грујић, директорка Музеја Херцеговине у Требињу.

Улаз у парк који је осмислио Дучић, красе скулптуре два лава, скулпуре Херкула и Атланта, чувари су Старог града.

Желео је да на сваком кораку људи виде нешто лепо, па је тестаментом намештај, књиге, слике, завештао Музеју града Требиња.

„Издвајају се две слике које припасдају тој такозваној Kоређовој школи, датирају се у 16. и 17 век. То су Kупидон и Богородица са Христом. У тој уметничкој колекцији, налазе се још и таписерије, радови на свили, мозаици...“, додаје Симо Радић, историчар Музеја Херцеговине у Требињу.

То је само део велике, велелепне уметничке колекције која је распродата после његове смрти, 1943. године.

Дучић је у Требињу подигао први споменик у част Његошу, потом Ослободиоцима Требиња, Јелени Анжујској.

На поставци су и његови лични предмети, одликовања, амбасадорско одело Kраљевине Југолавије, песме...

„Импозантан лик и дело једног визионара, јер смо заиста сви мали, пред свим оним о чему је он размишљао и шта је спроводио у дело“, изјавила је Ана Петровић, члан комисије привременог органа Kрагујевца.

Сазнања и искуства које је стекао, народи и кутуре које је сусретао на различитим крајевима света, богатили су његову, сада и душу.

„Не смем да се сетим шта сам видео, прихватио или одбацио, за толико времена неспокојства и вечног трагања", писао је пред крај живота.