На Светски дан књиге – Сервантесов „Маштоглави идалго Дон Кихоте од Манче“

Какав би био Дон Кихоте нашег века? Пошто је био оптимиста и идеалиста бескомпромисног духа, вољан да преправи свет, свакако би био у неком антиглобалистичком покрету. 

Дон Кихоте на видео-играма

Уместо витешким романима, популарним у његово време, мотивисале би га можда видео игре, рецимо Final Fantasy VII о херојима који се боре против корпоративне моћи. Већ га замишљам с транспарентима у Давосу. Прошли су векови, стигли смо до вештачке интелигенције, а нешто је остало исто.

Постоје Дон Кихоти и Санча Пансе, мудрост и ученост насупрот практичном уму, постоје борци за идеале, алтруисти с једне стране и себичњаци с друге...

Витез рођен у барокном свету XVII века прерастао је улогу књижевног јунака и постао симбол. „донкихотовска борба" ушла је у језичку свакодневицу читавог света.

Подсетимо: витез и његов пратилац лутајући Шпанијом трагају за авантурама, а пут бира Росинанате, први коњ с карактером у књижевној историји.

Истовремено пратимо пут од раскоши до банкрота идеала, од витезове вере до духовне празнине. Садржај је углавном познат и онима који нису читали роман, али вечни живот дела намеће задатак да сагледамо сва његова лица и значај за књижевност.

Многи теоретичари Сервантеса бележе као првог  прозног писца који је схватио да се пажња и поверење читалаца стичу стилом.

Он је пре свега мајстор дијалога. Када поново узмете у руке роман обратите пажњу како Дон Кихоте реагује на сваку нову ситуацију и тумачи је с безграничном маштом.

Изгубљене илузије

А онда ступа на сцену неизбежни Санчов коментар или неког другог из галерије ликова. Битке губи када узме мач у руке али добија сваку када изговори реч. Ширина духа, начитаност и раскошна машта кључ су његовог успеха. Писац упорно тражи снагу и интелектуално оруђе да одбрани људску потребу за вером. Дон Кихоте умире када изгуби илузију.

Важна одлика дела је и уверљивост. Сви његови ликови су јасно исцртани својим размишљањем и делањем. Зато су Кихоте, Санчо, Дулсинеја и други преживели векове на страницама преведеним у читавом свету.

Може се рећи сасвим једноставно: витез је луд, залуђен. Али он је уствари неприлагођен јер на свој начин види слободу.

 Сервантесов допринос филозофији пореде с Монтењовим и Декартовим јер је покренуо ланчану реакцију сумње. Задужио је и енглески роман. Дела Филдинга, Скота, Дикенса његова су „деца".

Колико је дуг и тежак посао преводиоца толико је снажна радост када пронађе одговарајућу реч, када спозна да је погодио саму срж, дух оригиналног и сопственог језика али пре свега да пренесе поруку писца, не одузме главне црте јунака.

Предано је то учинила Александра Манчић, зато не пропустите ниједан ред њених објашњења на почетку.  

"Написан пером сумње на хартији убеђења"

El ingenioso hidalgo don Quixote de la Mancha i Segunda parte del ingenioso cavallero don Quixote de la Mancha, наслов у оригиналу, преводи као Маштоглави идалго дон Кихоте од Манче, односно Други део маштоглавог витеза Дон Кихотеа од Манче.

„Да бих превела реч ingenioso из наслова романа, нисам смела изгубити из вида ону основну ствар: место на којем треба тражити сва могућа значења те речи у наслову јесте пре свих Сервантесов роман, и Сервантесов јунак, Дон Кихоте. Машта је основа његовог живота, ствар је само у томе да та димензија његовог лика дође у први план. У част Дон Кихоту, у част Сервантесу и његовој уметности живота  који се осваја маштом, реч маштоглави дошла ми је, усмено, с другог места, од другог ја, од извесног српског писца", истиче преводитељка.

Живот јунака који ће вековима освајати свет витештвом, љубављу, маштом, идеалима слободе, започео је током Сервантесовог боравка у затвору.

Сам је рекао да је пишући дело „дао одушка својој сети и незадовољству". Зато је роман више од пародије на витешке романе, зато је много писца у јунаку. 

Један источњачки критичар је рекао да је Дон Кихоте „написан пером сумње на хартији убеђења, дубоко људска књига ... са нарочитом особеношћу да у духу свакога ко је чита онако како треба читати ову књигу, рађа мисли и нагони на размишљање".

Пошто се може тумачити на бесконачно начина, као митови, каже, „могло би се рећи да ју је аутор написао са својим читаоцима".

Да ли је могао да замисли да ће се чинити да ју је писао и са читаоцима долазећих столећа?

Сигурно није ни размишљао о томе али је показао како се у књижевности осваја вечност. Онако како рече Мишел Уелбек: „Док имамо књигу, добро је, спасени смо!“, права препорука на данашњи дан.