Од гусала до књиге – како су народни певачи сачували српску историју и идентитет

Вековима се народна књижевност преносила усмено, са колена на колено. Пре него што је записана, живела је у песмама и казивањима народних певача, чувара историје и идентитета народа.

„То је наша класика, једина и права, како би то рекао Васко Попа или то је први песник човечанства. Несумњиво да је веома важна. Вук је рекао да управо наше народне песме чувају негдашње битије и име Српско“, истиче др Бошко Сувајџић професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Народни певач није био само извођач, већ и стваралац. Свако извођење могло је бити другачије, прилагођено публици и тренутку.

„Можемо говорити несумљиво о песничким индивидуалностима. Али те се индивидуалности остварују у оквиру колективног схватања народне поезије као уметности која у ствари комуницира са колективом и у том смислу не можемо говорити о ауторским. Феномен ауторства је веома значајан, али је другачији него када је реч о такозваној писаној књижевности. Али несумљиво да су то снажне песничке и певачке индивидуалности као што су Тешан Подруговић, Филип Вишињић, Старац Милија, као што је Слепа из Гргуреваца, Слепа Живана и слично“, додаје професор.

Међу тим снажним песничким индивидуалностима посебно се издваја Филип Вишњић.

„Што се тиче ауторства певача ту је можда најзначајнији Филип Вишњић јер је најмања дистанца између онога о чему пева Вишњић. Он учествује у Првом српском устанку, учествује у тим догађајима, он пева у Лозници док траје битка, он храбри устанике и без обзира што нема те дистанце. Песме као што су Почетак буне против Дахија, као што је Бој на Мишару, Бој на Чокешини, На салашу, ипак улазе у поетику усменог спевавања“, напомиње проф. др Сувајџић.

Велику улогу у разумевању народне књижевности имао је реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић, који је систематизовао и класификовао народне песме.

„Вук је, то је прва подела, песме поделио на основу њихове тематике, али и на основу тога ко их и како изводи. Касније је мушке песме назвао јуначким песмама. У Малој простонародној пјеснарици из 1814. године он је издвојио песме које се, како он каже, познатим мужеским, сербским гласом уз гусле певају и у себи се као неке повијести одржавају. Оне се певају ради свог разговора. Не само ко их изводи, да ли мушкарци или жене, него и њихова тематика, на који начин се изводе и у ком контексту се изводе и на крају која им је функција“, објашњава професор.

Иако су настајале друге класификације, Вукова подела остала је темељ проучавања народне књижевности. Почетком 19. века обилазио је крајеве и записивао песме које су до тада живеле само у усменој традицији.

„За нас је веома важна теорија формуле Алберта Лорда, односно Пери и Лордова теорија формуле, Лордова књига Певач прича у којој се управо акценат ставља на начин како настаје песма, на процес настајања а не на готову творевину. Дакле, превентивна цензура средине, о којој говоре Јакопсон и Богатиријов, то је тај ментални процес, та комуникација, та радост препознавања између извођача и публике. Јер публика неће прихватити нешто што није у њеном хоризонту очекивања и неће је даље традирати“, напомиње проф. др Бошко Сувајџић.

Захваљујући Вуковом раду и народним певачима, усмена традиција постала је део књижевног наслеђа које и данас проучавамо.