Један одсто буџета за културу – недостижан циљ за већину земаља региона

Велики Федерико Гарсија Лорка је још 1935. године у есеју Реч о позоришту желео да упозори, па је записао:
„Позориште је један од најизражајнијих и најкориснијих инструмената за духовно уздизање једне земље и барометар који одређује њену величину или њену клонулост. Народ који не потпомаже и не негује своје позориште или је мртав или је на умору".

Да ли је све у новцу?

„Бојим се да није све у новцу, ја мислим да је више у односу него у новцу, ове године посебно тај однос према култури и уметности је захтевао некакав другачији приступ, чак иако смо у некаквој беспарици, а не бих рекао да смо", сматра глумац Светозар Цветковић, бивши управник Атељеа 212.

„Видим да је у свим земљама региона неки стандардни начин изузетно ниског процента издвајања за културу. Међутим одузети нам могућност да играмо, одузети нам могућност да дишемо.  Позориште је поприлично близу могућности да једноставно немамо даха", напомиње Кристина Обрадовић, глумица Црногорског народног позоришта.

Култура жртва друштвених превирања

У разним друштвеним превирањима култура често страда. Тако, Босанско народно позориште у Зеници и даље нема решен статус, али успева да годишње премијерно изведе и до осам представа.

„Некакав устав каже да би то требало бити кантонално позориште, други мисле да је то градско позориште, углавном када је у питању финансирање, ту је још један додатни проблем. Осим тога што се јако мало новца издваја за културу, ми још увек не знамо коме да се обраћамо када ријешавамо нека питања", наводи Елвир Шкиљо, менаџер у БНП Зеница.

У националном позоришту у Софији, Џон Малкович је крајем 2024. године режирао представу Оружје и човек, Бернарда Шоа, која се бави српско-бугарским ратом из 1885 године. Својеврсна сатира романтизованог хероизма није се допала појединим националистичким групама у Бугарској које су спречиле премијеру, а физички је нападнут и управник тог театра. Представа је ипак остала на репертоару.

Позориште мења сензибилитет народа

„Сматрам да култура мења свет, она је изнад псеудополитике, а нама култура служи да уз помоћ огромне љубави нашим гледаоцима скрећемо пажњу на разне друштвене проблеме, отварамо очи и упозоравамо их", наглашава Васил Василев, управник Националног театра „Иван Вазов“ у Софији.

Лорка у есеју наводи и да позориште добро утемељено у свим својим жанровима, може у року од неколико година да промени сензибилитет народа. Ко је тога више свестан – они који траже или они који дају новац за културу.

„Био сам у позицијама да тражим паре и био сам у позицијама да дјелим паре. Новаца, ако се хоће, увијек има. Има се са добрим разговорима добром расподјелом. Ми сви скупа нисмо свјесни колико казалиште, колико образовање, колико школа вриједи једном народу. Ми се морамо научити да поштујемо људе који другачије мисле и морамо знати да казалиште пропитује друштвена збивања, па тако далеко да и боли", истиче Душко Љуштина, позоришни менаџер из Загреба.

Можда би мање болело да већина прихвата Лоркине савете или макар препоруке Унескоа.