Роберт Мадервел, сликар рата и тихе сете

Изложено је око педесет дела, од апстрактно-фигуралне фазе из четрдесетих година, до платна монументалних димензија из каснијег периода, кад је Мадервел усвојио чисту апстракцију. Због ритмичних форми које представљају отиске изворних емоција, Мадервелов стил се често назива лирском апстракцијом.

Као сликар, есејиста и издавач, Мадервел је спона између европских надреалиста и интелектуалаца, често пристиглих из ратом захваћене Европе, са специфично америчким експресионизмом, стилом који је оставио фигурацију иза себе и кренуо у чисту боју, гестику и емоцију.

Чисто, пуристичко и минимално је био Мадервелов уметнички кредо. Читав живот је тежио „чистом сликарству“, које би ишло до дубине ствари, користило само неколико форми и ослобађало се сувишних. То је узето и за наслов бечке изложбе Pure Paintings.

Његова фасцинација Европом почела је у младим данима кад је на путовању, на које га је за награду због доброг успеха у школи повео отац, купио Уликса Џејмса Џојса. Џојсов ток свести, гестички аутоматизам надреалиста и антиратни етички ангажман – три су стуба из којих се развио Мадервелов опус.

О наслеђу Мадервела брине се „Заклада Дедалус“, названа по Стивену Дедалусу, фиктивној фигури из Џојсових романа.

Ратне елегије 

Радио је у серијама, од којих су најпознатије Елегије за Шпанску републику, платна инспирисана грађанским ратом у Шпанији (1936–1939). Елегије је Мадервел сликао деценијама. Једна од њих, Елегија за Шпанску републику бр. 172 настала је кратко пре сликареве смрти 1991. године.

На платнима великих димензија су увек кришке изрезане из кружних и елипсоидних форми, натопљене густом црном, док се крећу у низу који подсећа на погребну поворку. Како је реални историјски догађај све више тонуо у прошлост, тако су и Мадервелове црне апстрактне форме у погребном поретку добијале све тамнију подлогу.

Шпанске елегије су у сликаревом опусу остале као универзална метафора рата, крвопролића и туге.

Приче љубавне 

Сликар је од раних дана патио од астме и борио се са лошим здрављем. У зрелости је на то дошао алкохолизам, због кога су му се распала два брака.

Трећа супруга, позната америчка сликарка Хелен Франкенталер, са којом је био у браку 1958–1971, успела је некако да га наговори на лечење од алкохолизма. Мадервелова палета је постала лакша и светлија, као на слици Путовање (1961-62), која је емотивни отисак њиховог заједничког боравка у Италији.

Путовање је љубавна слика, онако као што су Елегије ратне. Она спаја Мадервелов колорит тосканског окера и калифорнијског песка (због астме је увек морао да живи у сувој клими), са soak stain техником Франкенталерове, где се пигмент наноси на негрундирано платно.

Отворене слике

Од шездесетих Мадервел започиње циклус Opens отворених слика дубоке анксиозности, изведених у маниру дисциплине, контроле и геометријске строгости.

Opens су по идеји врата у другу димензију, али би их сликар, након што би биле довршене, окретао за 180 степени док не постану прозор. Трансформација је радикална – са вратима је бекство могуће; са прозором само поглед.

Opens су добрим делом монохроми, некад са једва наговештеним отвором, често плави у нијансама мора. И поред лакшег колорита, то су слике тешког духа. У њима је Мадервел оплакивао смрт пријатеља Марка Ротка. Вратио се старим навикама, распао му се и трећи брак.

Последња отворена слика је Поглед на башту, започета 1969. док је још био са Франкенталеровом. Поглед је дорађивао све до кратко пре смрти. Поља примарне црвене, жуте и плаве, тектонски стабилизована црним плочама, заслађена комплементарним акцентом здесна, још једном одају почаст европском надреализму, стању у коме се пресецају различити простори.

Велики инквизитор

Некад је тешко говорити о сликаревој „касној фази“, јер је његов тип рада укључивао честе измене. Започео би слику са једном емоцијом, завршио са другом; поставио композицијску палету у првом браку, префарбао је у четвртом.

Један од врхунаца поставке је Велики инквизитор, платно завршено 1990, реминисценција на познати лик из Браће Карамазових Фјодора Достојевског. Из близине се види како су неправилне окер масе испресецане линијама, што није била Мадервелова карактеристика, будући да је радио превасходно сликарски, бојом, не линијом.

За Великог инквизитора је направио изузетак. Та „фигура“, или маса прљавожуте је ишарана, подељена у „кришке“ и друге неправилне геометријске исечке, који се издалека не примећују. То је тип инквизитора чије се претеће форме препознају тек кад му се приђе сасвим близу.

Мадервелова ретроспектива је и организационо велики подухват. Његове слике су ретке у аустријским, генерално европским колекцијама, па је сва у позајмицама. Оне стижу из тридесетак америчких музеја и приватних збирки, највише из Музеја модерне уметности у текскаском Форт Ворту (Fort Worth), који поседује 70 Мадервелових слика.

Кустоси су Евелин Бенеш из бечког Кунстфорума и Сузан Дејвидсон из музеја у Форт Ворту.

Изложба је отворена до средине јануара.