Позоришна класика је у моди

Чудо у Шаргану нашег савременог класика Љубомира Симовића, у режији Јагоша Марковића, у Југословенском драмском пред публику изводи читаву плејаду изврсних глумаца, да у кафани Шарган, изгубљени на периферији живота и града, под вечитом кишом, још једном размотре теме које Симовићев поетски реализам отвара – патњу и страдање, идентитет повређених и унижених.

„У рани је човеков идентитет. Рана ти засветли, па те води да видиш куда идеш кроз живот... То о ранама, то је највиши ниво на ком сам ја до сада био у театру, а радио сам великих писаца доста“, напомиње редитељ Јагош Марковић,

Похвале и аплаузи за све глумце, а овације и бројне награде Сањи Марковић за улогу Цмиље.

У Народном позоришту је након 40 година поново на репертоару Толстојев Рат и мир. Драматизација Федора Шилија и режија Бориса Лијешевића суштину проналазе у сталном трагању ликова из овог дела за одговорима на питања како остварити љубав, срећу, славу, шта је смисао живота, зашто смо на овом свету? Представа је о човеку који непрестано води рат на свим пољима, а тежи миру са самим собом. О томе како рат у свету почиње од рата у човеку и како се до мира у свету стиже посредством мира у људима.

Свет магије, издаје, убистава, игре власти, моћи и судбине је у представи Магбет у режији Никите Миливојевића, премијерно изведеној на фестивалу Град театар у Будви у копродукцији пет позоришних институција. Ово необично тумачење Шекспировог дела је визуелно упечатљив кошмарни сан, базиран на чудесним призорима и поетским сликама, на психолошком више него на социјалном.

Kако је у сну све могуће у представи су три Магбета и три изузетна глумца: Бранислав Јерковић, Арпад Месарош и Габор Понго. Сви женски ликови су Леди Магбет.  Њих пет.  Све су  заводљиве, лепе и неодољиве у манипулисању Магбетовим кошмаром у представи која говори како стварност може бити чуднија од маште.

„Тако смо ми заронили мало испод, расклопили текст, чини ми се, задржали структуру, али га отворили на један нови начин“, каже Никита Миливојевић.

У Народном позоришту редитељ Јагош Марковић за представу Магбет публику смешта на сцену, раскошно црвену као крв која се у овом комаду пролива у тежњи да се буде моћан и на власти. У игри сазданој од прејаких емоција и гестова Небојш Дугалић сву глумачку енергију уноси у лик Магбета. Наташа Нинковић настоји да леди Магбет буде  снажна и страствена жена , а представа да нам каже како смо сви он, да је свако грешио и убијао, најчешће речима, намерама и мислима.

„Магбет је, у ствари, само једна драстична појава свега што, по мени, чучи у сваком човеку, само што се то у неким људима испољи мање или више. Пре свега ми је била намера да, редитељу и свима нама, да испричамо причу не о злу као таквом, него о тој генези зла у човеку“, наглашава Небојша Дугалић.

Софоклов Едип како га у Југословенском драмком тумачи глумац Милан Марић је момак овог времена. У режији Вите Тауфера, у кафанској атмосфери, уз балкански дерт и сјајне партнере, он на сцену изводи трагичног античког јунака као савременог и свевременог борца за истину, правду и љубав. Ухваћен у клопци судбине, као у најбољем крими сценарију, трагајући за убицом, расветљава пророчанство и сопствену трагедију.

„У почетку делује да је то његова параноја и страх од пророчанства које га прати, а на крају се испостави да је то његова врло тачна и добра интуиција“, наводи Милан Марић.

У Београдском драмском позоришту је славни немачки редитељ Франк Kасторф режирао пет и по сати дугу представу Божанствена комедија, инспирисану чувеним Дантеовим делом у којем песник силази у таму људског греха, којег се затим ослобађа и стиже до светлости. Осим ванвременске вредности Дантеовог дела Kасторф трага и за његовим значењем у нашем времену, користећи Хандкеов Голманов страх од пенала и цитате руског писца Осипа Мандељштама, следећи његову мисао да је класика буре барута које треба дићи у ваздух.

„Данте, заједно са личностима, као што су Мандељштам, Тенеси Вилијамс, Достојевски, спада у људе који су се увек залагали за то да човек у патњи задржи своје људско достојанство. А то може бити узор за наше доба брзог живљења које кокетира само са површношћу. Ја сам задужен да дигнем у ваздух класику, тај подрум пун барута“, каже редитељ Франк Kасторф.

За крај године у Југословенском драмском још једно Шекспирово дело – Тит Андроник у режији Андраша Урбана као мучан крвави пир који има намеру да нам укаже колико је страшна и сурова трагедија освете.