Подизање споменика између чекића предлагача и наковња струке и јавности

Зашто патријарх Павле левитира, откуд Бата Живојиновић у народној ношњи, само су нека од питања за ауторе споменика који су били на мети критика. Она воде до још важнијег – постоји ли уметничка слобода када треба представити личност која је за живота стекла наклоност јавности?

„Постоји та уметничка слобода, али водимо се линијом да приђемо што ближе карактеру особе. Бата је човек из народа, био сам у константној комуникацији са породицом тако да ми смо заједнички донели консензус да то изгледа тако", каже вајар Ранко Ђанковић.

Док су многи незадовољни када личност није верно представљена, уметници попут Мрђана Бајића, аутора споменика Зорану Ђинђићу који ће бити постављен на Студентском тргу, кажу да је време за другачија идејна решења.

„Сматрао сам да пошто постоји донекле аутономија уметничког језика, да се о једном великом еманципатору има говорити језиком који није стандардизовани, деветнаестовековни кич. Хтели смо да направимо нешто што је нама минимално, јасно, директно", поручује Бајић.

Одлуку о новим споменицима доносе локалне самоуправе, а иницијатор може бити свако физичко или правно лице.

У главном граду предлози стижу на адресу Комисије за споменике и називе тргова и улица Скупштине града Београда. Скупштина доноси одлуку, формира одбор за подизање споменика, који даље разматра сва важна питања, попут тога да ли ће расписати конкурс или позвати одређеног вајара.

Лош филм брзо се заборави као и неуспешна представа, а споменици трајно остају у јавном простору. Укуси јесу различити али управо због тога главну реч треба да имају представници струке.

Историчар др Ненад Лајбеншпергер напомиње да органи локалне самоуправе које формирају комисију понекад заобиђу струку, изаберу људе који су више подобни по неким другим критеријумима.

„Чак и кад се изаберу по стручности, некад те колеге нажалост знају да поступају по захтевима власти", додаје Лајбеншпергер.

Полемике о локацији – стара прича

Осим због изгледа споменика, полемике често настају и због локације. Да тај проблем није новијег датума, сведочи историја Вуковог споменика.

„Скоро пет година је прошло како је споменик био у Београду, а није се нашла одговарајућа локација. Првобитна локација била је замишљена у Академском парку, али јавност се ту поделила и на крају као коначна локација управо и садашње место Вуковог споменика. Сто година касније, увек има полемика и другачијих решења", каже директорка Завода за заштиту споменика културе града Београда Оливера Вучковић.

Доживљавајући их као избор владајуће структуре, споменици неретко служе и да приме критике упућене онима који су о њиховом стварању и постављању одлучивали.

Међу споменицима због којих су се у јавности највише ломила копља био је и „Победник", а сада је један од најважнијих симбола Београда.