Козји устанак – ругање очају

Са Сашом Младеновићем упознао сам се на једној од београдских књижевних седељки, пре више од деценије. У књижевној чаршији је довољно да знате неколико ликова, преко њих се пре или касније капиларно упознате са укупним списатељским племеном.

Причао ми је догодовштине с краја „јужне пруге“, потицао је из поднебља које је мени било симпатично. После смо једном – када сам боравио на својој лесковачкој адреси – његовим колима отишли до Црне Траве. Показао се као одличан водич за све што је интересантно између Црне Траве и Власотинца.

Ретко се виђамо, пратимо један другог на друштвеним мрежама. Видим да је објавио нови роман, а сећам се да ми је једном причао о томе да га пише. Ради се о устанку остарелог и опустелог села против сумњивих инвеститора који реке трпају у цеви, преводећи стоку и људе жедне преко воде.

Сусрет у Лесковцу

Неки дан пролазим главним парком у Лесковцу поред кафеа и из ресторана „Сафари“ и чујем како ме неко зове. Окренем се и видим Сашу Младеновића на улазу у башту – између две лампе у облику слонових кљова. Знам да је неколико година као медицински радник био у мисији Уједињених нација у Африци, па ми ова слика буде толико очигледно симболична да сам се насмејао.

Разговарали смо жустро, пијући брзу кафу. Саша је тек стигао из Београда да би у неком локалном медију полемички укрстио копља са представником локалне елите која је решила да направи пакт са велеградским инвеститорима, а они ће да стрпају још једну реку у цев.

У том кратком дружењу Саша ми је дао свој нови роман Козји устанак. Прошло је 24 сата и ја сам назвао Сашу да му кажем да сам роман прочитао у даху.

Један детаљ ми је скренуо пажњу. На корицама романа је наведено да га је Саша писао на обали реке Бенгуи у Централноафричкој Републици. Саша је дипломирани фармацеут и провео је две године у мисији Уједињених нација у Африци:

„Мирис Сахаре ме је вратио детињству проведеном у мајчином селу у Македонији, а дечје играрије на реци Бангуи су ми помогле да из себе извучем укусе мојих река које су сада сахрањене због економског напретка. Сваки пут када би неко дете заронило у реку видео сам себе, дечака, и осећао тај шум у ушима, тај притисак у ноздрвама, који је само тада био такав. А то ме је и повукло да скочим међу њих и постанем Сербо, како су ме локални рибари звали, ког ће прихватити као свог земљака.“ Тако је Саша Младеновић у Африци писао о Бистрици.

Козји устанак

Атмосфера у роману је повремено урнебесно-карневалистичка, гротескна, има и поетских пасажа, дирљивих момената. Чак су ме неки делови подсетили на један од мојих омиљених романа из детињства Дечаци Павлове улице. С друге стране има аланфордовске, црнохуморне атмосфере, па и апсурдистичких момената као у филмовима Квака 22 или Ко то тамо пева.

Група маторих сеоских нежења одлучи да се удружи и пресели из напуштених села у село Бистрицу. Удружују своје окопнеле снаге, стоку и имовину, своју зидарску вештину по којој су људи из тог краја познати, и задруга почиње да цвета. Њима се придружује и Мајор, давни питомац војне академије, потом ветеран ратова деведесетих, који се, пензионисан, вратио у родни крај.

Али реку која протиче кроз село окупира сумњиви инвеститор, ратни профитер из деведесетих. Има све дозволе да реку стрпа у цев. Није рачунао са правим ратом који су му објавили матори момци и њихове козе. Мајорев монолог пред командиром полиције наговештава побуну: „Кажу да се ова река уништава гурањем у цеви врло брзо ће овде настати пустиња, а у доњем току мртва река. Нема риба, нема ракова, нема нас. Нема нас, командире! Па шта ће наше козе да пију?“

Ипак, легална борба не даје резултате: „Река је преграђена. Машине су бљувале бетон и пуниле ископане рупе. Цеви су чекале да буду постављене. А Бистрица је изгледала тужно. Није то више била горостасна река која је знала да пред собом носи све и која је на својој души носила доста утопљених мештана. Сада је цвилела као недоклано живинче које чека да му сва крв исцури.“

Река, брда, детињство

Лирски моменти у прози код Саше Младеновића резервисани су за описе природе: „А са друге стране реке уздижу се пространи пашњаци тик изнад котлине. Када сунце иза ње зађе, по средини тог зеленог пространства, засењеног облинама тела Букове главе, оцртава се пруга којом тама тера светло. И зором се тај исти траг повлачи, када прамење светла почне да гура таму. Стрми пашњаци у њеној равни стапају се с травнатим пространством испруженог Ајдучког поља. Јутром, кад танке сунчане стреле почну да се увијају, ломећи се о огледалца бобица росе, рађају се нове траве и цветови. Изнад њих штрчи највиши врх планине, Шупљи зуб, који у месечевој ноћи изгледа као стенолика чељуст, која би да прогута Месец. Са њеног темена, виде се најудаљенија места, далеко у загрљају са хоризонтом.“

У оваквим описима не може се превидети везаност посматрача за виђено.

Језик окупираног завичаја

Сви дијалози се у роману одвијају на јужњачком дијалекту, језику који је аутор, рођен у Власотинцу 1974, а одрастао у селу Крушевица уз Власину, понео из свог детињства. Његов отац, наставник математике, записивао је речи, као да је знао да ће тај говор полако нестајати.

То је говор црнотравских зидара, сељака на власотиначкој пијаци, језик Сашиних школских другова, дијалектална мелодија пуна поезије и хумора.

На крају романа аутор је додао „Речник мање познатих речи и израза“. Ту сазнајемо да су осотиње према народном веровању митска бића, девојке које пресрећу путнике у шуми иза поноћи. Булча је будала. Гоџа је много. Мрешка је смрт. Кутре је куче. Кад се каже „ће улегне код пилитија“ то значи – ући ће код пилића.

Насумично изабран дијалог ће најбоље илустровати живост и жилавост дијалекталног израза. Један од главних ликова је у младости добио надимак Џонтра – Џон Траволта, Џонтра Волта – због своје склоности глуми и филму. Он разговара са саборцем, сељаком Пером:

– Е с'г да ми је онај калашњиков од Мајора, све би ги потепал!! – рече Џонтра Пери, док је терао с њим стоку на реку.

– Па не ли ти рече? – упита га Пера.

– Па рече ми, ал' не знам да л' су гу нашли тамо.

– Викаш несу нашли пушку там куде ти рек'л?

– Кол'ко сам чул, несу.

– Па куде ли гу сакрил?

– Куј ће га знаје? Ајд' терајте сас Гилета теј козе да се напију па да ги помуземо, треба се сирење прави.

Лични разлози

Саша Младеновић каже да су ликови у роману стварни: „Ја сам живео са тим људима. Растао. Ишао у школу. По вашарима и сеоским саборима. Пио по кафанама. Неки догађаји су се десили у Ракити и Топлом Долу, па су ми дали простора да их увежем. Ту су и личне судбине неких људи из та два места које сам хтео да заштитим на неки индиректан начин.“

А однос према реци, као извору живота? Његово залагање за очување река у Србији није теоретско, има дубоко личне корене: „Одрастао на две реке: Власини и Бистрици која је њена притока. Моје детињство није било море, већ ловљење пастрмки по брзацима, истраживање дубоких вирова или спуштање низ реку на камионској или тракторској гуми. Река је део мене, и злочин који је држава урадила према Власини сам доживео исувише лично и сматрам га геноцидом према оним људима који су остали или према нама који би се можда вратили јер никада се не зна шта доноси сутра. Од земље се једино нечему можеш надати.“

Саша наводи да му је омиљени писац Кнут Хамсун, те да су Плодови земље за њега више од романа. Фасцинира га начин на који Исак, главни лик, ни из чега ствара свој свет. „А онда, када му нуде баснословне паре да то прода, он одбија, јер то треба да остане деци његове деце.“

Саша се приликом оваквих констатација помало горко осмехује. „Стварање ни из чега је и судбина нашег народа, али исто тако нисмо склони да оставимо нешто будућем нараштају“, каже он и додаје да је пример за то „мучко убијање“ Рупске реке која је одлуком локалних власти у Власотинцу управо жртвована за малу хидроелектрану Беско.

Девастација човекове околине се наставља. Али Козји устанак нуди стоички рецепт против малодушности. Саша Младеновић каже: „Заправо јунаци романа, из давно заборављених села, ругају се свету поред кога живе јер им нова интерне-технологија то дозвољава, а у суштини они се ругају очају који је око њих.“