Вагнерови "Мајстори певачи из Нирнберга" премијерно у Бечу

На сцени Бечке државне опере премијерно су изведени "Мајстори певачи из Нирнберга" Рихарда Вагнера. Ово једино Вагнерово дело без митологије, бави се професионалним поносом обичних људи у ренесансним градовима који се ослобађају окова Бога и краља.

Мајстори певачи први пут су изведени у минхенској опери 1868. године. Ликови су дупли "мајстори". Они су мајстори-занатлије организовани у гилде, али истовремено и страствени градски музичари.

Главни лик је Ханс Закс, обућар и поета, историјска личност из прве половине 16. века. Либрето је такође Вагнеров: мајстор златар обећа ћерку Еву ономе ко напише најбољу песму. Такмичење за златарево злато почиње, али, ако се Закс сам не повуче, Евина тајна љубав нема шансу.

Шта данас у свету опере значи специјализација "вагнеријанац"?

Тенор Михаел Лауренц, који тумачи улогу шегрта Давида каже да је на почетку вагнеријанске каријере.

"Већ сам био обућарски шегрт Давид пре девет година, од тада ништа од Вагнера. Али сад се мења, на лето наступам као Бог Логе у Рајнском злату у Бечу и Базелу, после тога са Симфонијским оркестром из Даласа као Нибелунг Миме у Зигфриду", наводи Лауренц.

Свечани тон у служби хумора

За Вагнера су Мајстори певачи били опера тамне носталгије, али либрето прича другачију причу. Када се, на пример, објашњава каква је музика неопходна за склапање брака, а каква за авантуру и ван брака, или кад се помпозни Бекмесер жали да му "ђонови никад нису били тако танки", што значи празнију главу. Свечани тон овде не носи апотеозу, већ хумор, и то сасвим земаљски.

"Има доста Баха у овој опери. То јој даје извесну дубину, олакшава препознавање; ствара центар смирености, пре него што експлодира у вагнеријанским тоновима", објашњава сопран Хана-Елизабет Милер која игра Еву Погнер, златареву ћерку.

„И ми се после сваке појединачне пробе или извођења питамо како Вагнерова музика успева да изазове и одржи катарзични ефекат. Рецимо овде, кад се запева на ливади ван града, када одјекну трубе, или кад груне Свадбени марш у Лоенгрину. Вагнер је имао невероватан осећај за драматично", истакао је Лауренц.

Хана Елизабет Милер Вагнерову музику описује као монументалну: "Ту су сви инструменти ангажовани, влада пуноћа звука у оркестру и на бини. Кад непрегледни хорови Мајстора певача истрче на сцену и запевају са тим огромним оркестром који их прати, звук поприма волумен моћи и снаге. То је онда доживљај свечаног и лепог без премца".