Позориште у 2024: Естетика и етика сучељавања

Овај свет је најгори од свих могућих светова и да је за длаку гори престао би да постоји. Тако је говорио филозоф Артур Шопенхауер, познат по свом песимизму, али и по изјави, истина у позним годинама, да човек ипак треба да буде и оптимиста.

Свеједно да ли живимо у најгорем или у најбољем од свих могућих светова, као што је веровао један други немачки филозоф, Готфрид Вилхем Лајбниц, сведоци смо, у том и таквом свету, свакодневних сукоба и сучељавања. Сучељавања су, разуме се, разнолика и почивају углавном на различитим, супротсављеним премисама и интересима.

Сучељавања могу бити политичка, војна, национална, економска, генерацијска, родна, полна... али и културолошка, естетичка и поетичка. Одговорно позориште је, по мом уверењу, дужно да нас сучељава са свим питањима, проблемима и дилемама овог света, све једно да ли је тај свет најбољи или најгори од свих могућих светова.

С друге стране, сведоцимо смо да су свакодневни дискурс и пракса набројаних и ненабројаних сучељавања углавном примитивни, вулгарани, приземни, пренапрегнути различитим страстима и интересима, да не употребим неке теже речи. У тим и таквим сучељавањима нема ни естетике ни етике. Управо смо последњих месеци минуле 2024. године сведочили сучељавању етике и естетике студентских протеста против државних институција и њихове одговорности.

За ову прилику издвојио сам оне представе које имају одређене заједничке именитеље на плану тематике, естетике и позоришне поетике. Представе које сам уврстио у овај субјективни избор сучељавају нас са многим питањима и проблемима, али на уметнички, софистициран, позоришни начин.

Професионални стандарди ми налажу да напоменем да, на жалост, немам увид у комплетну позоришну продукцију у Србији, тако да се овај избор своди на представе које сам гледао у Београду, Новом Саду и у још неколико позоришта изван поменутих градова.

Елем, без апсолутног и неприкосновеног увида у позоришну продукцију у Србији (мислим да је нема нико од поштованих колегиница и колега, али не тврдим), чему није разлог ни моја лењост ни незаинтересованост, али још увек врло добро обавештен, издвајам следеће представе.

Душан Ковачевић: Свети Георгије убива аждаху, режија Милан Нешковић, Југословенско драмско позориште 

У сред још једног „преломног и судбоносног“ тренутка наше новије историје, пренапрегнутог старим и новим поделама, атавистичким сукобима и страстима, један од најбољих и најдубљих текстова Душана Ковачевића, као и представа на којој се текст приказује и тумачи, још једном нас сучељавају, на суморан и уметнички убедљив начин опомињу и уверавају да у корену свих наших страдања, сукоба и располућености има и драме и мелодраме, љубави и мржње, фатализма и фанатизма, трагичког неразумевања, менталитетског ината и тврдоглавог пркошења околностима и чињеницама.

Мирјана Дрљевић: Нико није заборављен и ничега се не сећамо, режија Бојана Лазић, Атеље 212

Трилерски заплет и детективска прича, смештени у постфестум контекст данас и овде, слој по слој, откривају запретене трауме и суморно „наслеђе“ деведесетих година прошлог века: година ратова, злочина и безумља, надокнаде и намиривања „заосталих рачуна и дугова“.

Стилизован, децентно ироничан поглед на садашњост и блиску нам прошлост, испричан из угла пет жена: мајки, супруга и другарица.

Било једном у Новом Саду: ауторски пројекат Андраша Урбана, Новосадско позориште, Ујвидеки синхаз

Кабаретски разиграно сучељавање са полувековном историјом и традицијом једног од наших најзначајнијих позоришта, али и сучељавање позоришних естетика некад и сад. Најзад, тематизовање вечитих дилема: забављачко или друштвено одговорно, политички коректно или политички (и друштвено) некоректно позориште.

Суверена, надахнута игра целог ансамбла Новосадског позоришта.

Мате Матишић: Људи од воска, адаптација и режија Иван Вања Алач, Народно позориште Сомбор

Сучељавање писца са сопственим животом и стваралаштвом, с прошлошћу и гресима младости, сучељавање стварности и фикције, стварних и драмских ликова, предратне и послератне Хрватске (мисли се на ратове деведесетих година прошлог века), градске и руралне средине.

Иако контекстуализована у конкретно друштво и време, ова драмска прича и представа на којој се она тумачи и експлицира много су шири од сваког локалног оквира и контекста.

Пола Вогел: Како сам научила да возим, режија Тара Манић, Хартефакт

Још једна представа испричана из женске перспективе која нас сучељава са контроверзним односом девојчице (малолетне девојке) и средовечног мушкарца, али и са питањима где је граница између љубави, поверења, радозналости, искрености и непатворености, зрелости, пожуде и прекорачења неписаних, али утемељених и подразумеваних моралних норми у мушко-женским односима.