Читај ми!

Стохиљадити посетилац Адлигатa обишао је Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности

У Музеју књиге и путовања су доступне књиге на различитим материјалима – исписане на папирусу, штапићима од бамбуса, најквалитетнијој кинеској свили, палмином и бананином лишћу али и са корицама од људских костију. Ту се налазе највеће збирке књига у Југоисточној Европи за више од стотину земаља, збирка 55.000 посвета и аутограма али и изванредна збирка предколумовске уметности.

Стохиљадити посетилац Адлигатa обишао је Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности Стохиљадити посетилац Адлигатa обишао је Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности

„Породице из Уједињених Арапских Емирата и Холандије, посетиоци из Омана, Кине и Индонезије долазили су у Србију само да би видели музеје Адлигата. То је учинило и петнаесторо Исланђана – библиотекара и директора институција културе, чак и принц Султаната Тернате из Индонезије који је путовао три дана и прешао дванаест и по хиљада километара само да би видео Адлигат”, каже Виктор Лазић почасни председник Адлигата и истиче да је са евидентирањем посетилаца започето 2009. године када је прва просторија музеја Адлигата неформално отворена за јавност, те да је тада број посетилаца био мали, да би сада годишње достигао и по десет хиљада.

„Број посета је драстично порастао због великог интересовања школа – професори радо уместно на школски час ђаке доводе у Адлигат да нешто науче о свету и Србији на другачији начин.“

У Музеју књиге и путовања су доступне књиге на различитим материјалима – исписане на папирусу, штапићима од бамбуса, најквалитетнијој кинеској свили, палмином и бананином лишћу али и са корицама од људских костију. Ту се налазе највеће збирке књига у Југоисточној Европи за више од стотину земаља, збирка 55.000 посвета и аутограма али и изванредна збирка предколумовске уметности.

У Дому легата и Музеју српске књижевности доступно је сто двадесет легата. На сталној поставци могу се видети писма Црњанског, Николе Тесле, краља Милана, Саве Шумановића и Уроша Предића, спомен собе Милована Данојлића и Миодрага Павловића, збирка минијатурних књига Наташе Ршумовић, покојне супруге књижевника Љубивоја Ршумовића али и намештај Наталије Обреновић и нека од најређих књижевних издања 20. века као што су прва издања Радета Драинца (Афродитин врт), Јована Дучића (Лирика), али и рукописи Милована Глишића и део куће у којој је живео Ђура Јакшић.

„Подвиг у примању сто хиљада посетилаца крије се у томе што богатство које имамо приказујемо о – нашем трошку. Наиме, више од половине посетилаца примљено је бесплатно, а наплата донација-улазница не покрива ни трећину трошкова одржавања зграде и збирке. Желели смо да Србији пружимо богатство, да свету покажемо наше најлеше лице, а ово је потврда да у томе успевамо”, каже Адам Софронијевић, потпредседник Адлигата.

Стохиљадити посетилац Адлигата је стигао из Бахреина и уручен му је пригодан поклон – неколико књига о Србији на енглеском језику.

Поводом јубилеја разговор са Адамом Софронијевићем, који је већ целу деценију активан у градњи ове институције, обавио је Горан Лалић. Интервју је првобитно бјављен за Србију данас, ослобођен ауторских права у сврху обележавања јубилеја.

Адам Софронијевић: За културу која гради Србију неодустајања

Господине Софронијевићу, Адлигат је, многи би рекли, једно мало удружење у култури из малене Србије. Зашто сте се одлучили да поред важних функција које обављате у највећем европском удружењу библиотека ЛИБЕР и других захтевних и одговорних задатака у култури посветите своје време и енергију и раду у Адлигату?

– Ова јединствена културна институција је доказала и показала како се и поред ограничених материјалних средстава, неодустајањем, може изградити позитиван утицај у домаћој и међународној јавности и дати конкретан допринос изградњи боље и лепше Србије.

Адлигат је стручни термин који означава више књижних блокова – књига, у једним корицама. Симболика именовања удружења у култури овим именом је очигледна, али и дубоко вишеслојна. Сви ми који волимо Србију, који волимо културу и тежимо да она заузима место које јој припада и које мора да има у нашем народу и на овим просторима, сабрани смо у Удружењу Адлигат ради остваривања идеја и достизања идеала које делимо, упркос свим нашим различитостима.

Симболично, ми смо као многе књиге различитих жанрова, обима и порука, које из једних корица - нашег удружења, говоре читаоцима да Србија и српска кутлура у свој својој лепоти разноликости и дугог и херојског трајања упркос свему, представља основу за постојање нашег народа и цивилизован начин живота на овим просторима за све људе добре воље.

Очување националног идентитета, али и повезивање Србије са светом кроз дијалог култура и двосмерно представљање специфичности и лепоте разноликих културних израза, налази свој најбољи исказ управо у Музеју књиге и путовања удружења Адлигат.

Шта је уникатно у раду Адлигата? Какво разумевање света нам оно пружа?

– Ово јединствено место, које је ових дана примило и свог стохиљадитог посетиоца, презентује неке од највреднијих артефаката нашег националног културног наслеђа, али и најбогатије збирке на простору Југоситочне Европе о многим културама и народима Азије, Африке, Јужне Америке, али и многих европских земаља и географски блиских народа. Само кроз уважавање различитости у конткесту који је чврсто везан за основне вредности и идеале на којима је заснована сопствена национална култура, можемо изграђивати јак темељ за равноправни дијалог са сваким и неузмицање ни пред ким.

Наша, као и све друге културе на планети данас, под великим је ударом, пре свега технологијама стостурко убрзаних процеса глобализације. Очување националног идетнитета, српског језика и ћириличног писма основа је без које нема будућности и без које ћемо постати група људи која игром случаја обитава на истом географском простору. Са друге стране, без дубинског размевања других, не само повезивања већ и ефективне апропријације и размене културних садржаја, концепата и идеја претворићемо се у индијанско племе у резервату које ће остати само феноменолошки занимљив реликт прошлости.

Зато морамо свакога дана улагати максималне напоре на оснаживању наше културе, пре свега кроз јачање наших институција културе, али и рад удружења као што је Адлигат, које својим конкретним акцијама указује да и поред свих разлика, имамо једну ствар која нас сабира - српску културу на српском културном простору, која је отворена за размену, дијалог и која је неизоставан и равноправан чинилац глобалног културног дијалога.

У активности Адлигата претходних година, унели сте и своје велико искутво и капацитете у дигитализацији културног наслеђа. Који је Ваш одговор на питање које се на овим просторима често постављало у прошлости: штампана књига или рачунар?

– Мој одговор је увек био – оба. После двадесетогодишњег искуства у дигитализацији културног наслеђа и могу слободно рећи, доказаног статуса апологете дигиталног, данас сам још више уверен у истинитост и исправност оваквог става. Дигитално није упитно по себи, оно је данас нормализовано и ми данас живимо дигитални свет, без и да помислимо на у претходним временима потребни префикс.

Дигитална хуманистика, дигитални научни чланци, дигитални катастар, дигитално здравство, дигитална телевизија, данас су опет само хуманистика, научни чланци, катастар, здравство, телевизија, једноставно није потребно више наглашавати оно што је у претходних 20 година било и што наравно и даље остаје, саставни део напора осавремењавања друштвених токова и технолошких трансфера који чине свакодневицу глобалног, дигиталног окружења двадесет и првог века.

Али уколико у овој занетости и обузетости дигиталним потпуно заборавимо на све претходно, а то је правац којим се ствари данас развијају глобално, изгубићемо много онога што је вредно и што је, рећи ћу и то - суштински важно, а што није дигитално и што налазимо у свим оним недигиталним исказима културе, уметности, науке, људске комуникације као што су штампане књиге, уља на платну, писма и разгледнице, поштанске марке, радио програм.

Шта нам је чинити господине Софронијевићу и да ли овакав закључак треба да буде позив на ширу друштвену акцију?

– Дигитални свет који данас живимо има многе предности и доноси ефикасност у готово све сфере живота и свакодневних активности, али нас, на жалост, својим инхерентним особинама навикава на брза решења, на изузетно кратак опсег пажње и делања, на безграничну могућност  избора и преласка на алтернативе – учи нас одустајању.

Данас расту генерације које у највећем броју никада нису провеле ноћ сакривене од родитеља испод јоргана читајући књигу осветљену батеријском лампом, генерације које никада нису имале прилику, обузете сталном трком на друштвеним мрежама и апликацијама за позицијом, моћи, ендорфином или адреналном да проведу пола сата испред једне слике Саве Шумановића и да затим напусте музеј плачући без да су поставили свој насмејани селфи испред неколико познатих ремек дела, генерације које нису никада стигле од прелиставња Тик-тока да три сата прелиставају албум са поштанским маркама, које чак никада нису имале прилику заслепљене лажним приказима дигиталног о успеху преко ноћи, образовању за минут и животној срећи на клик, да напишу писмо или разгледницу.

Данас сведочимо да расту генерације које прво науче да промене видео садржај на уређају па тек онда да говоре и које уколико не пронађу оно што желе за минут или краћу да одустају и прелазе на следеће, одустају и прелазе на следеће и тако свакога сата, свакога дана, целога живота. Ми као друштво, као људи, имамо хуманистичку, а затим и патриотску обавезу да наше младе, да будуће нараштаје српског народа, спасемо овакве судбине.

И као што је пре једнога века необуздани економски развој довео до тачке да разарајуће економске кризе гурају човечанство у пропаст и присилио све народе света да друштвена интервенција у сфери економије постане предуслов опстанка, тако данас необуздани развој дигиталних технологија доводи наш свет до тачке у којој морамо прихватити реалност потребе друштвене интервенције и субвенционисања времена појединаца у сфери културе. 

Шта предлажете младим генерацијама?

– Уколико ми као заједница, као друштво, не увидимо да је једини начин да млади пре свега, али и сви други, посвете време активностима и садржајима који развијају вредности марљивости, преданости, стрпљења и неодустајања, као што су читање штампаних књига, као што су уживање у традиционалним формама уметничког исказа, као што су хобији попут филателије, као што су аналогни медији – радио и телевизија без могућности индивидуалне промене времена програма емитовања емисија, улазимо у еру у којој ће одустајање бити преовлађујући облик наученог понашања који се понавања у свим сферама живота, на послу, у браку, у подизању деце у односима са пријатељима.

Како можемо очекивати да неко гради деценијске односе са кумовима и преноси кумство на трећу генерацију, ако свакога секунда, свакога дана свог живота, од рођења, не познаје ништа друго него прелазак на следећу апликацију уколико претходна не задовољи у року од минут или мање његове или њене жеље и очекивања? Како можемо очекивати посвећеност послу, породици, пријатељима, држави, народу, ако се свакодневно вежбамо само у одустајању?

Потребно је да наоружани овим сазнањем донесемо колективну одлуку да за свакога од нас, а пре свега и по могућности одмах за све млађе од двадесет година, софистицираним механизмима друштвеног подстицаја, „купимо'' време. Ми морамо и новим непосредним активностима и кроз стратешки развој културе у наредном периоду градити, код младих пре свега, навике неодустајања.

Није више питање читања лектире и штампаних књига лектире питање образовања и стицања опште културе. Ово је постало питање националног и слободно ћу рећи опстанка нас људи као врсте. Оно што нас чини људима је неодустајање. Човек ће увек покушати све што може и никада неће одустати, без обзира на шансе које има и неповољне услове. Тако смо и из пећина изашли и створили градове у којима данас живимо. Уколико то изгубимо ништа за шта смо се борили, залагали, за шта су наши стари гинули и за шта су напорно радили, све што смо генерацијама градили и као народ и као појединци, неће имати смисла.

Зашто једноставно не забранимо рачунаре, мобилне телефоне и апликације? Зар то не би било једноставније?

Брза и олака решења увек воде само још већим проблемима. То би из практичних разлога било немогуће, а из разлога развоја човечанства и националног развоја и непожељно. Не заборавите колико позитивног нам нуде дигиталне технологије и колико су нам олакшале живот, а колико је наша економија данас и колико су наши животи данас зависни од њих. Ја се залажем за то да у пуном капацитету наших сазнања и досадашњих искустава са дигиталним, зајашемо тог, у овом тренутку необузданог и дивљег коња и припитомимо га, као што су наши преци увек чинили са технологијама.

Замислите да смо тако одустали од ватре или било ког другог технолошког напретка, само због опасности које носе. Али, били смо свесни тих опасности и само тако смо могли да их превладамо. Мој утисак је да данас не постоји артикулисана, на чињеницама и разуму, а не емоцијама, заснована свест о опасностима и манама које носи неспутани развој дигиталних технологија и могућностима да се ове мане превладају.

Дигиталне технологије су добре слуге, али су и такви господари који нам могу окончати врсту и постојање какво смо до сада познавали и зато је данас важније него икада да контролошемо њихов развој и примену, а то можемо учинити једино активностима иницираним у области културе.

Само јака култура и јаке институције националне културе могу у временима дигиталних бура, које ће се у будућност само појачавати, очувати национални идентитет и навике и вредности које нас чине људима. Стога треба сви заједно, упркос разликама које нас деле, а као што је то Удружење Адлигат својим примером показало да је могуће, да градимо кроз културу Србију неодустајања.

недеља, 26. мај 2024.
23° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије