Читај ми!

Урбанистичка слика међуратног Београда – луксузне виле и облакодери насупрот махалама

У првој међуратној деценији број становника у Београду је експлодирао, порастао за 97,4 одсто, 1921. године, од 135.000 до чак 266.000. У наредној деценији наступило је демографско смиривање, Београд је 1941. године имао 320.000, а са 14 приградских општина укупно 400.000 становника. Како су људи хрлили у Београд за послом, постао је неопходан простор за становање све већег броја грађана.

Урбанистичка слика међуратног Београда – луксузне виле и облакодери насупрот махалама Урбанистичка слика међуратног Београда – луксузне виле и облакодери насупрот махалама

Београд је у међуратном периоду постао главни политички, културни и административни центар Краљевине Југославије, што је условило миграције и ка престоници. Стога је имао и хетерогену структуру становништва. Како су људи хрлили у Београд за послом, постао је неопходан простор за становање све већег броја грађана. А да ли је београдска општина имала припремљен одговор на новонасталу ситуацију?

„Одговор општине и државе на недовољан стамбени фонд после Првог светског рата није био адекватан. Процењује се да је у Првом светском рату страдало од 25 до 30 процената стамбеног фонда Београда. До Другог светског рата изграђено је свега пет стотина општинских станова, што није било ништа за нарастајуће потребе Београда, тако да је врло брзо и поред социјалног програма Општине Београд стамбена изградња прешла у руке приватних инвеститора“, наводи Снежана Лазић, архивски саветник Историјског архива Београда.

Београд је у Краљевини Југославији сачињавао посебну административну целину под називом Управа града Београда, издовјену из бановина. У првој међуратној деценији број становника у Београду је експлодирао, порастао за 97,4 одсто, 1921. године, од 135.000 до чак 266.000. У наредној деценији наступило је демографско смиривање, Београд је 1941. године имао 320.000, а са 14 приградских општина укупно 400.000 становника.

„Генералним урбанистичким планом који је усвојен 1923. године, предвиђена је изградња нових колонија на ободу града. Постојале су и зоне Београда по висини изградње. Било је предвиђено да најрепрезентативније и вишеспратнице буду у центру града, ка периферији града да иду такозване колоније, стамбена насеља са типским кућама, а затим на крају градског грађевинског реона један зелени појас. За изградњу тих колонија по принципу вртног града, који је био јако популаран у тадашњој Европи, посебно залагао градски архитекта Јан Дубови, један од најутицајнијих архитеката модерног правца у међуратном Београду“, додаје Лазићева.

Тако су настали Котеж – Неимар, Професорска и Чиновничка колонија. У таквим условима становала је средња или виша средња грађанска класа. Људи су углавном подизали стамбене кредите код Државне хипотекарне банке и зидали породичне куће за себе у тим насељима. У самом центру града настајале су пословно-стамбене палате, које су поред пословнг простора имале известан број типичних салонских станова који настају у то време – типичан београдски стан „салонац”, али њега су могли да приште само најбогатији.

Док су непланска насеља, Јатаган и остале „мале“ и данас симбол једног ишчезлог времена и маргиналног живљења, исушена бара на ободу Београда преко ноћи је постала „обећана земља“ за огорман број сиромашних породица и појединаца који су долазили у престоницу у потрази за новим животом.

„На оној другој страни од тих махала настају виле. Формирају се Сењак и Дедиње као резиденцијални простори Београда, али ту су живели само најбогатији грађани – трговци, индустријалци, политичари... Јако је било популарно становање у породичним кућама, вероватно због наслеђа српске традиције и навика, те отуда толика популарност вртног града. Концепту вртног града највише одговарају Професорска и Чиновничка колонија“, напомиње архивска саветница Историјско архива Београда.

Што се тиче Општине града Београда, она је покшавала да гради радничке и општинске станове, којих је било у Дринчићевој улици и још неким местима у Београду. Постојали су павиљони у улици Светог Николе, а и данас су сачувани павиљони у Хумској улици, које је подигао познати архитекта и међуратни урбаниста Бранко Максимовић, али то је било недовољно за толики број радника у Београду.

Техничка документација, као део фонда Општине града Београда, један је од подфондова по којима је Историјски архив Београда препознатљив у културној и стручној јавности. У депоу престоничког архива, више од 16.000 предмета пројектне документације датира из периода између два светска рата.

„Дуго се није знало ко је архитекта данашње Установе културе 'Пароброд', зидане 1924. године, а пројектовао ју је Александар Поп, ученик чувеног Петера Беренса. Значи, те 1924. године смо ми добили прву модерну зграду у Београду, рађену на постулатима Ота Вагнера, најрепрезентативнијег и најавангарднијег светског архитекте. Она је један пример стамбено-пословне зграде, с тим што у њој нису станови рентирани, него су били намењени запосленима у фирми“, наводи Снежана Лазић.

Постојали су пословни простор и неколико станова за директора и запослене. Палата „Албанија“ је најкарактеристичнији пример докле досеже изградња пословно-стамбених вишеспратница у Београду уочи Другог светског рата. То је први облакодер на Балкану, са 11 спратова, са много станова за изнајмљивање и, како наглашава архивска саветница Историјског архива Београда, ту се види да је модерна архитектура апсолутно остварена.

уторак, 28. мај 2024.
26° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије