Београдски редитељ буди савест бечког естаблишмента

Мекојеви "Коњи" из 1935. су тежак текст, без трунке оптимизма. "Једини прави живот је скончати с достојанством црквеног миша", каже један од ликова. Када је редитељ Сидни Полак по том предлошку снимао филм 1969, још је додатно нагласио атмосферу безизлаза и клаустрофобије.

Сада је на Лолићу да ту причу о људима који се боре за минимум достојанства у условима економског система у распаду, повуче у још дубље депресивне воде, или обогати димензијом скромне наде.

После "Борбе црнца и паса" француског драматичара Бернард Мари Колтеса, који је Лолић поставио за бечки Бург у октобру прошле године, ово је још један комад где је тешко држати равнотежу између теме, идеје, форме и сублимације.

Као један од најпрецизнијих европских редитеља, Лолић те слојеве смисла обично држи одвојенима, допуштајући да се додирну само у моментима драмске катарзе.

Што се тиче форме и сублимације, треба сачекати вечерашњу премијеру.

Иако информативни, утисци са позоришних проба су варљиви и више преносе основну линију, него што откривају сценску снагу готовог дела.

У два-три дана који стоје између пробе за медије и премијере, позоришне представе пролазе трасом непредвидљиве енергетске трансформације.

Унутар тог кратког временског сегмента важи правило "чаролије". Како она делује, то је пре две деценије објаснио глумац Џофри Раш, алијас власник театра Филип Хенслоу, у филму "Заљубљени Шекспир" (режија Џон Медн, седам Оскара).

Док га јуре повериоци, док му аутори прекорачују термине, а глумци завршавају у пијаним тучама, он говори да ће све бити у реду. Како, питају га реалисти? "Немам појма", одговара Раш/Хенслоу, "али на крају увек све испадне добро. It's a mystery!"

Што се тиче идеје и приступа теми, ту је већ могуће рећи за какав тип позоришта се редитељ у конкретном случају одлучио - за оно где преовлађују гласна морална агенда, у којем се, хегеловском терминологијом, пред друштвом подиже огледало да се у њему препозна.

"Реци ми кад си спремна"

Радња романа/филма "Коње убијају, зар не?" збива се у Америци у време Велике депресије, декаде разорне економске и финансијске кризе која је почела на њујоршкој Берзи 1929. (Wall Street Crash), одакле се раширила на Европу, а у Немачкој у крајњем ефекту довела нацисте на власт.

У забавном парку подигнутом на дрвеној платформи изнад океана, негде у близини Холивуда, одржава се плесни маратон.

Награда за победнички пар је код Мекоја хиљаду, у Полаковом филму хиљаду и по сребрних долара.

Укупни дан од 24 сата одвија се у ритму од по два сата, при чему се сат и педесет минута плеше, а 10 минута ради све остало – спава, једе, иде у тоалет, купа или пере одећа. Онда испочетка, плес, тренутак сна, дан и ноћ исто, у роману 37, у филму 33 дана.

Учесници су пауперизоване жртве економске кризе, бескућници без посла и професије, који су се пријавили да би неколико дана били на сувом и "могли да једу осам пута дневно", како понавља муж који је на плесни маратон довукао трудну жену.

У роману се маратон прекида абруптно, без победника; у филму се не зна ко је победник.

Систем елиминације је такозвани "дерби" једном дневно, кад парови трче у круг десет минута, да би по истеку тог времена испала три најспорија.

Около на трибинама се смењује публика, једе, пије и навија, долазе спонзори, медији и холивудска крема; унутра трче људи као коњи.

Модератор "Роки" води такмичење као шоу. У филму га је играо Гиг Јанг, једини добитник Оскара из вишеструко номинованог Полаковог филма.

Неиспаван у истом ритму као и такмичари, Роки је такође "жртва система", али и његов дијаболични манипулатор.

Он не само да рачуна с тим да ће неко од такмичара умрети на плесном подијуму (старији "Морнар" добије инфаркт док трчи "дерби"), или полудети од неспавања ("Елис" одвуку у лудницу), већ активно производи ситуације које убрзавају њихово рапидно пропадање пред публиком.

Превара је у томе да победнички пар не добија ништа, јер организатори на крају од награде одбијају целокупне трошкове.

Једине награде су уствари бесплатна храна, медијска пажња и шанса спонзорства.

Када филмски Роки то призна такмичарима "Глорији" и "Роберту" (играју их Џејн Фонда и Мајкл Саразин), Глорија покушава да се убије, али како није у стању да повуче окидач, моли Роберта за услугу.

Прича завршава асистираним самоубиством. "Реци ми када?", пита Роберт. "Ја сам спремна", одговара Глорија.

Томас Готшалк, немачки "Роки"

Тај завршни разговор спада у најчувеније филмске дијалоге, као што сам филм "Коње убијају, зар не?" подсећа на време кад је Холивуд снимао озбиљне драме, а не штанцовао ретардиране комедије и заглупљујуће акционе филмове где људи лете десет метара с јурећег воза на воз у тунелу испод Ламанша и није им ништа.

Полаков филм је "стара филмчина", али и пре него што је то постао, важио је за "најпотцењеније ремек дело филмске уметности" (Би-Би-Си).

Ни Лолић није могао без тог завршног дијалога као најрадикалније могуће друштвене критике. Али наративни ток који води до таквог краја је код Лолића другачији.

Једна могућност која је стајала пред њим је била да Мекојеве и Полакове "Коње" претвори у интерпретацију савременог феномена ријалити-шоуa.

Паралела је директна, јер је плесни маратон из 1932. био претеча модерне "Фарме", "Џунгле", "Робинзона", "Великог Брата", "Бечелора", "Удаваче" и слично.

Све су то профили ТВ-забаве који су дали први подстицај за рађање феномена "нове бруталности" у модерним друштвима.

Разлога за такву редитељску одлуку је било, јер ријалити-системи прекорачују границу између живота и фингиране ситуације на исти начин као и претече из времена Велике депресије.

Аргумент да је данас мање бруталности, или да још нико није умро или полудео пред гледаоцима није морално одржив.

На пример: Џејд Гуди (Jade Goody), учесницу британског "Великог брата" (Channel 4) су публика и гледаоци у правом мобингу истерали из емисије као глупачу (између осталог, мислила је да је Рио де Жанеиро име особе, а Португал федерална јединица у Шпанији).

Након тога је прешла у индијског "Великог брата", пред камерама сазнала да болује од неоперабиног цервикалног канцера, и од тог тренутка инсценирала властито умирање као позоришну представу, скупа са венчањем месец дана пре смрти 2009.

Од најомраженије учеснице "Великог брата", постала је љубимица, објект емотивне идентификације стотине хиљада гледаоца, који су у живо пратили све стадијуме болести.

Био је то прави Труман-шоу за некрофиле у слатком очекивању.

Други пример: У популарној немачкој емисији "Wetten, dass...?" ("Кладим се да ћу...", продуценти ЗДФ, ОРФ, СРФ) наступали су људи са вратоломним опкладама.

У децембру 2010. кад је у емисији наступао Самуел Кох са оцем, то се и буквално догодило.

Самуел се кладио да ће пет пута скочити преко аутомобила у вожњи.

Момак - тада 23 године - је носио неку врсту позоришних котурни с федерима, њима се одбијао о под и у салту напред скакао преко аутомобила, који су сваки пут бивали све шири и виши. Пети највећи је возио тата.

Четири пута је Самуел прескочио, пети пут пао, сломио кичму и остао непокретан од врата на доле.

Познати немачки модератор Томас Готшалк је због осећаја одговорности и кривице напустио "Wetten, dass...?", чак се и емисија угасила у нападу неосвештеног јавног срама да се тако нешто гледало за забаву.

Чињеница је да је и пре тога било сличних опклада на рубу илегалног, које су прошле без последица - ова није, чиста статистика.

Трећи пример је о продуценту Јон де Молу, шефу продуцентске фирме Ендемол, која је патентирала "Великог брата" за европско ТВ тржиште.

Шпигл (28.2.2000.) преноси разговор са Холанђанином: "Кад Јон де Мол размишља, онда разматра да уведе игру руског рулета.

Или да у авион смести 10 људи са девет падобрана, с тим да сви знају да ће се авион срушити, али и то да ће девет преживелих на крају добити по милион марака, гулдена или долара свако.

Може ли то? Наравно да може, одговара Де Мол, телевизијска ера живог преноса је пуна уврнутих типова.

Кад већ за пар хиљада лижу покретне степенице у робној кући, на шта би тек били спремни за милион!

То је тако једноставно, закључује Де Мол. Проблем је, каже замишљено, да би се то квалификовало као планирано самоубиство у програмској шеми, што би вероватно било илегално."

"Дунав је као сомот"

Прихватајући се Мекоја и Полака, Лолић је могао да направи ту врсту паралеле.

Уместо тога се одлучио да моралну снагу предлошка употреби не би ли протресао савест бечког позоришног естаблишмента, с чије стране се Народно позориште систематски изгладњује у последњих неколико година.

Београдски редитељ је тако ушао у локални политички контекст, на моменат постао позоришна Грета Тунберг која инсистира на праведнијој друштвено-политичкој клими према сценској уметности.

Наратив његових "Коња" је следећи: Два савремена "Рокија", женски и мушки, модерирају игру у игри, у којој се реални ансамбл бечког Народног позоришта исцрпљује до тоталног понижења, и (позоришне) смрти, тако што игра епизоде из богате историје тог театра, не би ли скренуо јавну пажњу и на кућу и на себе.

Полакови маратонци су сањали океан, Лолићеви Дунав. "Ноћас је Дунав као сомот", каже један од глумаца.

Општу тему модерних гладијатора суочених са хладноћом друштва, Лолић сужава на посебан случај једне позоришне куће.

Одлука делом има везе са реализмом, јер нема те друштвене критике која може сломити ријалити-систем, али уз добро планирање може извући из буле једно старо и угледно позориште.

Како се оно уопште нашло у тој ситуацији? Комбинација фактора. Од доласка Ане Бадоре за интенданта 2015, која је промовисала позориште као еманципаторски програм за одгајање леве хуманистичке интелигенције, гледаоци су се проредили.

Таква политизација репертоара је више старих гледалаца отерала, него нових довела.

Бадора се увек бранила тврдећи да је још у току преговора добила дозволу послодаваца за тај тип "мисионарства".

А послодавци су државно министарство културе и градски еквивалент, институције које дотирају Народно позориште.

У последњих годину и нешто, иако све премијере нису наравно биле у том кључу, реакције су нарасле у прави мобинг против Бадоре, у пројекцији и против ансамбла.

Наравно, кад су локални медији намирисали крв, онда су се и они придружили кампањи и додатно растерали гледаоце.

Пред крај су се представе резале у лету, премијере су се сахрањивале на текућој траци, а критика је пуна страсти егзекутирала новооткривену моћ над једним изврсним ансамблом.

Како по уговору остаје интендант до краја сезоне 2019/2020, питање је шта се Бадори још медијски спрема.

Танане су струне на којима свира сваки позоришни интендант у Бечу.

(Пољакиња) Бадора је била слављена због свог друштвеног ангажмана док је водила Шаушпилхаус у Грацу. У Бечу ју је критика због истог срушила у блато.

Само што је (аустријски Словенац) Мартин Кушеј овог септембра постао нови интендант Бург-театра, из кофера је распаковао пре политику него прву властиту режију.

У интервјуу за немачки лист Време (Die Zeit) Кушеј је пре неколико дана рекао како је још од 1938. "Беч средина где се добија по тинтари".

Кушеј: "Немам проблема с тим да директно кажем какву политику промовишу странке као немачки АфД или аустријски Слободари.

Истовремено, немам ни превише воље да постанем мученик. Оно што ме посебно иритира је да је потпуно свеједно за шта се одлучим, за напад или ћутање, јер то ионако ништа неће променити на стању у друштву (...) у коме све више влада диктатура простодушне мисли."

Кад се све то сабере, Лолићева идејна скица за вечерашњу премијеру пролази кроз нову трансформацију и од посебне, срезане за један театар, поново постаје општа - као парадигма за увек нелагодни однос уметности и политике.

Лолић вечерас режира "band aid" за бечко Народно позориште. Са којим сценским решењима, и којим успехом, о томе сутра у понедељак у извештају за Културни дневник РТС-а.