Еутаназија књижевних јунака

Иако је писцу ових редова читава прича о еутаназији у реалном животу једноставно одвратна, да видимо како би она изгледала када би се будући законски акти које предлаже нови Породични законик пребацили у свет књижевности.

Претпоставимо да књижевни морибунд мора да испуни три услова, медицински, хумани и социјални, да би био убијен на страницама књижевног дела. Kако то изгледа?

Хајдемо најпре да се позабавимо првим. Породични законик у усвајању вели да ће еутаназија моћи да се изврши када "не постоји нада да се, и поред коришћења научног, стручног и практичног искуства и сазнања савремене медицинске науке, може постићи излечење пацијента."

У преводу на књижевну сврховитост, ово значи да јунак мора умрети када компликованост његовог емотивног и моралног положаја - с почетка мала и лако променљива - временом постане толико велика и одударајућа у односу на његову околину да он нема наде да изађе са страница романа а да га читавог не уништи.

Да ли је такав Манов јунак Густав фон Ашенбах? Угледни минхенски философ стигао је у Венецију имајући малу фалинку "у унутрашњем џепу" - хомосексуализам. На Лиду је, тако фаличан, упознао прелепог дечака Тађа и схватио да читав његов живот нема смисла уколико му он не постане љубавник.

Али то је немогуће те 1912. године и Ашенбахово стање врло брзо постане безнадежно. Шминка се да би био млађи, само седи на обали и гледа Тађа...

Јесте, морао је бити еутаназиран тако што му је у кратком роману понуђена кошарица јагода заражена бацилом куге.

Тађо или смрт, тако је то у литератури. Замислите да је "књижевна медицина" могла да понуди лек и философ је преживео. Вратио се у Минхен, нашао другог, можда ружнијег али педерастији наклоњенијег дечака, допао затвора због изопачености... Онда не би било "Смрти у Венецији".

Да видимо даље. Еутаназија се према закону који се усваја може извршити и ако "је умирући у таквом психофизичком стању које је због физичких болова и психичких патњи постало неиздрживо у дужем периоду".

Пате многи Андрићеви јунаци, али нико тако као Ћамил ефендија у "Проклетој авлији".

Замислимо да је ту "бујну главу" (Андрићев израз) која се поистовећује са Џем-султаном и пати правим светским болом - једноставно прошао бол. Пробудио се, освестио, схватио да треба да буде практичнији и као такав добио излазницу из затвора. Не, то се није могло догодити, те је Ћамил морао бити еутаназиран.

Једног дана се Ћамил није појавио, вели Андрић. Хаим је фра Петру казао да су по Ћамила дошли неки чиновници, те да је дошло до свађе и обрачуна. Је ли мртав или само премештен у други затвор, то није битно. Ћамил је еутаназиран и од својих болова није се опоравио.

Да овај чланак не би био предугачак, ево брзо и трећег члана по којем ће у животу неко, ако се закон усвоји, моћи да буде еутаназиран.

То су околности "ако су због дуготрајнијег здравственог и психофизичког стања умирућег наступиле за ужу породицу, или особу која се стара о њему, тако тешке материјално-социјалне последице које знатно угрожавају њихову материјалну егзистенцију или будући социјални положај".

Како би то изгледало у литератури? Идемо брзо на пример из француске књижевности. Отац Горио умире, шаље писмо да му дођу кћери, али Ресто је морала обавити важан посао, а Дафина спава јер се касно вратила с бала.

Отац сломљена срца умире, могло би се казати да је еутаназиран из породичних разлога. На гробу стоји: "Овде почива г. Горио, отац грофице де Ресто и баронице де Нисежан, сахрањен о трошку двојице студената".

Шта би било да је несрећни отац Жан Горио казао "Дођавола с незахвалним кћерима, идем на брод и одлазим да нађем срећу у Америци". Једноставно не би било непролазног романа "Чича Горио".

Зато никад не питајте писца, да ли је јунак морао да умре. Морао је, јер му је, ето, пресудио и неки од три члана будућег Породичног законика за који се надам да ипак никад неће бити усвојен, нити постати део наше стварности.

Живот је једно. Литература нешто сасвим друго.