Ненаду Шапоњи уручена награда "Мирослав Антић"

Колико човек заиста живи оно што заправо јесте? Колико се посвећује потрошивим, а колико непотрошивим стварима? Може ли дефинисати простор зла у свакодневном животу и изборити се са њим, без зла у себи? Питања су за човека данашњице због његове, незајажљиве потребе да мења улоге и позиције, а извиру већ из наслова "Изгледам, дакле нисам".

"Има у том наслову извесног и подсмеха спрам нас, спрам онога што ми јесмо и што је најважније како изгледамо. Заиста шта је важније – да ли изгледамо или да ли јесмо", истиче Ненад Шапоња, добитник награде "Мирослав Антић".

Место на коме нас нема, истовремено и место на коме смо највише ми, то је наша истина, то је поезија. Већина људи је осећа у срцу, али у хуку свакодневице на њу не обраћа пажњу. Поезија је опасна јер мора да се живи, али је и лепа као живот, каже лауреат.

"Знате ствари нису сигурне, нису дефинисане и заиста не можемо увек бити тамо где јесмо, не можемо увек бити тога свесни, али морамо бити свесни да треба да се вратимо и поред свега што је опасно, свега што је изазовно да дођемо до себе до своје суштине, поезије у себи. Треба живети са поезијом, са њеном опасношћу и треба бити ту", наводи Шапоња.

Према Мирославу Антићу осећа дубоко поштовање и зато му је награда веома драга. Веза између Антића и њега постоји на нивоу љубави, у начину на који Мика поставља релације душе и ствари. Сваки песник исписује нешто друго, Мика Антић је говорио оно што је морао. Исто као и ја, каже Ненад Шапоња.