Пространства пејзажа – сликарство Радмиле Лазаревић

Природу сликарства Радмиле Лазаревић одређују две уметничке гране и вокације – ликовна и музичка. Прожимајући се до синестезијског дејства, две уметности утицаће у свим фазама ликовног развоја на форму, садржај и израз сликарских радова Лазаревићеве.

Одрасла у окружењу плодова сликарске праксе бака Даринке и слика које је Петар Лубарда поклонио њеном деди Марку, музички образована од раног детињства, Радмила Лазаревић је нашла праве саговорнике за свој доживљај света и његово исказивање током студија на Академији за ликовне уметности, у личностима професора, Ђорђа Бошана и Недељка Гвозденовића.

Позивајући се на музичке облике, односе мелодије и хармоније, динамику темпа и ритма, оба педагога трудила су се да студентима пренесу суштину ликовности која у међусобном преплитању различитих визуелних елемената чини нерскидиву целину ликовног дела.

Тај, условно речено, формални приступ, обезбеђивао је сигурно овладавање сликом као ентитетом по себи и омогућавао младим сликарима да са сигурношћу закораче у уметнички живот.

Отворена према свему што је окружује, Радмила Лазаревић после специјалке у класи Недељка Гвозденовића (1966), већ на првој самосталној изложби у Галерији УЛУС 1967. године наступа са сликама у којима тражење личног израза није само суптилно усклађивање односа облика, површине, боје и фактуре него испољава тежњу ка испитивању материје чиме се приближава тада актуелним енформелским настојањима у београдској средини.

Основна и готово једина тема на сликама Лазаревићеве биће пејзаж који ће пролазити кроз разне мене, али ће чинити окосницу свих њених ликовних представа. Преко цртежа као почетног изражајног средства (својеврсне мелодијске линије) улази у сложени организам слике и даје простора својим сликарским осећањима. Ови призори на граници апстрактног откривају склоност ка вишеслојном оркестрирању целине и у великој мери се приближују музичким композицијама.

Тежња ка музичком изражавању изнедрила је радове који се приближавају апстрактном поимању слике у духу ликовности двадесетог века ("модернизам") где су ничим ограничавани музички садржаји и форме нашли најбољи пандан у чистим облицима и истраживању аутономног ликовног језика.

Зато ће испреплетаност изражајних средстава и доживљаја обе уметничке гране наћи надахнутог тумача у личности Радмиле Лазаревић када у школи буде предавала ликовну и музичку уметност.

Али та почетна позиција није могла да задовољи сликарку и њен доживљај света. У својим испитивањима ликовних феномена она ће фигуративним и симболичним представама допунити садржај својих пејзажа преводећи их са музикалним осећањем у раскошне призоре личног унутрашњег простора и времена. У томе се налази смисао ликовног деловања и сликарског дела Радмиле Лазаревић.

Биографија Радмиле Лазаревић

Радмила Лазаревић је рођена 1940. године у Београду. Академију ликовних уметности и последипломске студије завршила је 1966. године у класи Ђорђа Бошана и Недељка Гвозденовића. Од 1965. године члан је УЛУС-а.

Као стипендиста грчке владе борави у Грчкој 1970. године, а у Француској, као стипендиста француске владе, у периоду 1978/79.

На колективним изложбама излагала више од 150 пута у земљи и иностранству.

Слике јој се налазе у колекцијама: Народног музеја у Београду, Музеја савремене уметности у Београду, Музеју града Београда, Уметничке галерије у Бањалуци,  Галерије "Ликовна јесен" у Сомбору,  Галерије портрета у Тузли, Завичајног музеја у Босанском Новом (Новом Граду), Центра за културу и информисање у Скопљу, Уметничке галерије у Крушевцу, Скупштине града Београда, Галерије Задужбине Илије Милосављевића Коларца, Уметничке галерије у Струмици, Галерије "Стара Капетанија" у Београду, Галерије у Почитељу и Галерије и Прилепу, као и у поседу колекционара у земљи и иностранству.